On ili ona / Šifra: I pada reč

On ili ona / Šifra: I pada reč

On ili ona / Šifra: I pada reč

Do skoro razbijen,

od skora čitava.

Sve su mi sem stiha ogolili;

pa pesmama sidra vezujem.

Ne bih da zapamtim

sve što čujem.

Prekor.

Zamrsiše me

u budućim slavljenjima

preko staze,

preko moje glave umotane

u prekor sažvakanih čekanja.

Pre pre prekor.

Spiram mulj tuđih pretrčavanja!

Jesam li on, ili ona?

Pesmo, završi me na vreme

dok mi oko nevreme ne zakašlje!

Egzoplaneta / Autor: Jacques Lučić

Egzoplaneta / Autor: Jacques Lučić

Egzoplaneta / Autor: Jacques Lučić

Na pragu smo otkrića

Života na egzoplaneti 128

247 svetlosnih godina

Sazvežđe Sapfa Major 26

 

Toksična magla skriva tlo

Otrovna kiša iz surove atmosfere

Karbonske olupine ozonske rupe

Bučna od spiralnih radio stereotipa

Krajnje nenastanjiva egzoplaneta

 

Kontakt se nije mogao uspostaviti

Prosto ne žive na površini

Mogu se skrivati u vulkanima okeanima

Ormanima svoja četiri zida

Gde budu što ne mogu van

 

Ali na ponekim geografskim lokacijama

Bile su van

U optičkom teleskopu

Majda i Maria

Ljube se na semaforu

Slasno im se jezici igraju

Igra im se i sin Dušan u kolicima

Tu je i čovek koji prodaje kestenje

Baba Stana u kolicima ogrnuta dekom

Nervozna jer unuci ne može kupiti

Abortus

Drugom unuku promenu pola

A borila se još u onom ratu

Desanka i Stanko u fići sa decom

Poleću na more

 

Svaka jedinka imala je binokularni vid

Jednu glavu

Po pet prstiju na obe ruke

Dve noge za kretanje

 

Neki naučnici tvrde

Da života može biti

I na kiseoniku ugljeniku ljubavi

U ekstremnim uslovima

 

Drugi se pak pitaju

Da li se radi o naprednijoj civilizaciji

Pa se zato skrivaju

Da li je um spreman na činjenicu

Da postoje i drugi oblici života

Без дискриминације / Шифра: Грозни

Без дискриминације / Шифра: Грозни

Без дискриминације / Шифра: Грозни

Не, није мене у трип

бацила јака трава,

просто, такав сам тип-

борац за људска права.

 

Нове се стазе газе

у модерна времена

па се јавно не мазе

само мужјак и жена.

 

Мирис чавкице пецка

биће у грчу болном

да се упише рецка

у чину истополном.

 

И није болест кад чмар

јурца у сусрет  кити,

већ сасвим природна ствар

ако си елџибити.

 

А сенка тешке туге

титра са умних  фаца

што проблем  беле куге

у бедак све нас баца.

 

Ма, рампа нек се дигне

за нове генерације

нек јебе ко шта стигне

без дискриминације.

 

Не, није мене у трип

бацила јака трава

просто, такав сам тип-

борац за људска права.

 

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Tu se veza prekide.

Ekran je zaslepljujuće sijao još nekoliko trenutaka, narušavajući tamu zadnjeg sedišta taksija. Ona rastvori mobilni telefon i izvadi karticu. Ostavila je da joj počiva na dlanu, kao ugrađeni čip za očitavanje njenog identiteta. Spustivši prozor, proturila je ruku i pustila da joj kartica sklizne u nepovrat. Sveži povetarac opusti grč na njenom licu. Ona utonu u sedište i spokojstvo noći. Pogled na osvetljenu Brandenburšku kapiju u daljini ispuni je mirnoćom, dok ju je tiho šumljenje motora nežno uspavljivalo.

Zapravo, nikada nije bila budnija.

„Opet se desilo.“

„Šta?“

„San“, reče Petra.

Đorđe neznatno opusti stisak ruke kojom ju je do tad čvrsto držao.

„Kao i svaki put – nastavi se tamo gde je prethodno stao. Vožnja taksijem se završila i sada sam na aerodromu. Samo što – to nisam ja.“

Petra zastade, čekajući da primeti tračak interesovanja na Đorđevom licu.

„Ja sam neko drugi. Stjuardesa me je oslovila sa gospodine. Zamisli, sve vreme sam muškarac, a da to nisam ni znala. Šta misliš, ko bi to mogao da bude?“

„Zar to nije malo uvrnuto?“, Đorđe je konačno progovorio.

„Da, ali na pozitivan način.“

„Kako nešto može da bude uvrnuto na pozitivan način?“, upitao je krajnje ozbiljno.

Bio je to jedan od trenutaka kada je Petra sebi priznavala da njen muž po nekim pitanjima ima limitiran pogled na svet, stoga je oćutala.

Stigli su u crkvu i Đorđe se odmah zaputio u pevnicu. Ona je zapalila sveću za nedavno počivšeg oca, pa izašla na cigaretu. Nije mogla da podnese Đorđev glas koji pokušava da nadjača sve ostale u horu, ne bi li Bog čuo da on za njega peva najglasnije.

Sneno se podižući sa jastuka, mislima je i dalje bila u snu, pitajući se da nepoznati muškarac, u čijem se telu obrela, nije kojim slučajem ostavio svoj odraz u nekom od avionskih okana. Ali, koliko god prebirala po sećanjima, ništa nije nalazila.

„Kada je sve to počelo?“, upita Đorđe, koji je već neko vreme ležao budan pored nje.

„Ne znam, pre oko mesec dana. Što?“

„Ništa, samo pitam.“

Ona shvati da je na umu imao smrt njenog oca.

Vukući omanji kofer, muškarac zastade ispred jedne od onih „Uradi sam“ prodavnica. Uđe unutra i zaputi se ka odeljku sa ručnim alatima. Opazi mladu prodavačicu i njenu nameru da mu ponudi pomoć, te se brzo okrete, dajući joj do znanja da ne želi nikakvu interakciju. Pravio se da zagleda nešto na gondoli, a zapravo je čekao da devojka prođe iza njegovih leđa.

Utvrdivši da je najzad sam, upustio se u razgledanje alata. Vrhovima prstiju, nežno je prelazio preko glomaznih čekića, turpija, klešta i testera, kao u kakvoj iščašenoj i pogibeljnoj igri zavođenja. Ruka mu se zaustavila na skalpelu, oštrice tanke kao papir.

Našavši se pred kasom, podigao ga je revere svog kaputa i nakrivio šešir. S glavom blago pognutom i pogledom koji se nije odvajao od novčanika, obezbedio je da njegovo lice ne bude viđeno.

„On hoće nekog da ubije“, rekla je Petra za doručom.

Parče hleba se zaustavilo na putu do Đorđevih usta.

„Šta ako je on zaista neko tamo, živa osoba od krvi i mesa, a ja, ne znam kako i ne znam zašto – nemoj da me pitaš – imam uvida u ono što je on spreman da uradi. Možda sve to sanjam da bih mogla da ga sprečim.“

„Dobro, Petra, šta ti je?“

„Moram da saznam ko je on!“

„Čuješ li ti sebe?“

Petra se primiri.

„Pričaš kao da si luda.“

Petra zaista dovede u pitanje ono što je izgovorila. Đorđe ju je gledao zabrinuto.

Ona ustade i pruži ruke ka njemu da ga zagrli.

„Daj, šta ti je, to sam i dalje ja.“

Đorđe se blago odmakne i pokaže na njene podlaktice.

„Šta je ovo?“

Bile su istačkane mrkim grebuckavim dlačicama.

„Izvini, srediću to.“

Bio je grub i kinjio je. Iako je rekao da je voli i prihvata takvu kakva jeste kada su saznali da ne može da začne. Da biološki nije predodređena da bude majka. Rekao je, a bio je grub i kinjio je, na ovaj ili onaj način, ali nikada po pitanju roditeljstva, jer, rekao je.

„Pričao sam sa đakonom“, započe Đorđe.

„O čemu?“

„O snu.“

„Zašto?! Zašto si ikome pričao o tome?“, povređeno izusti Petra.

„Rekao je da dođeš da popričate.“

„Šta ja imam da pričam sa njim?“

„Rekao je da se ti i dalje nisi oprostila sa ocem.“

„Šta?“

„I dalje te proganja u snovima. Sve te stvari, taj alat, i to, to su sve simboli očinske figure. Đakon će ti to bolje objasniti.“

„Ti hoćeš da napraviš da sam ja luda?!“

„Bežiš od istine, Petra.“

„Ne, ja se suočavam sa njom!“

Kotrljanje točkića kofera bio je jedini zvuk u pustoj ulici. Od momenta kada ga je prisvojio, nije ispuštao jezivi skalpel, skrivajući ga u džepu kaputa od znatiželjnih očiju. Sečivo je bilo ledeno. Prikupilo je svu studen noći.

Utom, začuše se koraci.

Vitka devojka na visokim platformama prođe kraj njega.

On je osmotri, pa nastavi pravo, idući u korak s njom.

Sečivo se polako grejalo u njegovom stisku.

Devojka je stigla do ugla ulice i lagano se okrenula na svojim pet…Petra…Petra…

„Petra!“

Đorđev povik je otrže iz sna. Njegovo lice bilo je nad njom. Snažno ju je stezao za ramena. I dalje je bila noć.

„Stenjala si. Nešto te je mučilo“, objasni Đorđe.

„Zašto si to uradio?“

„Dušo, to nije dobro za tebe.“

„Pusti me da sanjam!“

Nekoliko dana potom, upita je, kao i svakog jutra: „Je l’ bilo ponovo?“, a ona mu reče: „Prestalo je.“

Neko vreme je bio sumnjičav, ali je naposletku prihvatio.

Naravno da nije prestalo.

Prestalo je Petru da bude briga za Đorđa.

Posmatrala je uramljenu fotografiju u svojoj devojačkoj sobi. Na njoj je imala šest godina i bila maskirana u Supermena. Tata ju je mrzeo. Godinama je komentarisao, svaki put kada bi prošao pored njenog stola: „Zašto ne skloniš tu sliku?“

Petra pomisli kako je smrt oslobađajuća. Za dete, odlazak roditelja donosi neki vid rasterećenja. Ono dobija slobodu da čini stvari koje roditelj ne bi podneo da je i dalje živ.

Njegovom smrću, možemo da dozvolimo smrt onog dela sebe koji nikada nismo voleli.

„Gotova je kafica“, reče Petrina majka.

Sele su zajedno za sto.

Petra joj ispriča sve o snu.

„Daj, sine, to su budalaštine.“

„Stani, tu nije kraj. Mislila sam da je ta prolaznica njegova meta, ali nije. U jednom trenutku je prešao na suprotnu stranu ulice i zaputio se u skroz drugom pravcu.“

„Petra, dete, osvesti se. To je samo san.“

„Ali, mama, možeš li makar da pokušaš da razumeš?“

Majka srkne kafu, pa reče:

„Šta si mi ono pominjala za posao?“

Petra razočarano pogleda u stranu, shvatajući da neće dobiti ni majčinu podršku.

„Dobila sam ponudu za premeštaj. U Berlin“, suvo reče.

Majka iznenađeno podiže obrve.

„Pa šta ti Đorđe kaže na to?“

„Nismo pričali.“

Petra se vrati u svoj prazan stan. Đorđe je bio na dvodnevnom službenom putu. Sada je konačno imala vremena da nesputano sanja.

Muškarac stupi u pomrčinu haustora. Pogleda oko sebe kako bi se uverio da je sasvim sam. Pođe nekoliko koraka napred, pa uvidi da točkići kofera prave preveliku buku u odsustvu bilo kakvog drugog zvuka. Podiže kofer jednom rukom i nastavi napred.

Mutno svetlo nadolazećeg lifta obasja hodnik, a on kroz armirano staklo ugleda crne siluete. Na vreme se pozicionirao iza vrata lifta, ostavši neprimetan za dvoje mladih koji si otuda izlazili. Sačekao je da se ulazna vrata zgrade sa treskom zatvore iza njih, kako bi se pomakao iz svog skrovišta i hitro skliznuo u lift.

Dok se polako uspinjao ka višim spratovima, iskoristio je priliku da navuče lateks rukavice. Promrda prste u njima, kao da ih priprema za kakav delikatan posao.

Našavši se na željenom spratu, pođe hodnikom i stade ispred jednih vrata.

Uhvatio je za kvaku i ušao unutra.

Nije osmatrao prostor u kojem se obreo, već, kao da ga jako dobro poznaje, uputio se pravo ka jednoj sobi.

Unutra su duge zavese blago lelujale pred širom otvorenim prozorima, dopuštajući noćnom vazduhu da prostoriju učini ledenom poput operacione sale.

Sa suprotne strane bio je krevet.

U njemu je ležala Petra.

Plitko i spokojno dišući.

Muškarac se nadvi nad njom i zamahnu skalpelom.

Krv je kuljala dok joj je rezao dojke.

Potom oštricu zari u abdomen, kidajući njene jalove jajnike.

Napravi crveni rez ka skupljenoj vulvi.

Petra se nije ni makla.

Đorđe je pozvao Petrinu majku i rekao da joj je ćerka nestala.

Zatekao je prazan stan kada se vratio sa puta. Od tada je prošlo tri dana. Uzaludno je okretao Petrin broj, jer je ona svaki put bila nedostupna. Izvinio se tašti što joj se nije ranije obratio, ali sve je mislio da se Petra zbog nečega naljutila, te da će se vrlo brzo vratiti.

Izgleda da je bilo gore od toga.

Podneli su prijavu i istraga je pokrenuta.

Đorđe je posvedočio da iz stana ništa nije nestalo. Jedino ga zbunjuje odsustvo jednog omanjeg kofera. Može biti da ga je Petra nekome ranije dala, a da on za to nije znao.

Petrina majka provodila je duge noće, prizivajući milostive snove da prekinu bolna samopropitivanja: „Zašto je nisam slušala? Zašto nisam imala više razumevanja?“

Šest meseci kasnije, Đorđev telefon je zazvonio.

Bila je to Petra.

Grumen brige odvalio se sa njegove duše. Jedva je uspeo da se održi na nogama pod naglim gubitkom tereta. Sada je bio pravi trenutak da se prekrsti, ali on je do lica samo podigao telefon.

„Petra?“

Začu dobro poznati glas, za oktavu dublji.

„Saznala sam. Ja sam on.“

Tu se veza prekide.

Ekran je zaslepljujuće sijao još nekoliko trenutaka, narušavajući tamu zadnjeg sedišta taksija. Ona rastvori mobilni telefon i izvadi karticu. Ostavila je da joj počiva na dlanu, kao ugrađeni čip za očitavanje njenog identiteta. Spustivši prozor, proturila je ruku i pustila da joj kartica sklizne u nepovrat. Sveži povetarac opusti grč na njenom licu. Ona utonu u sedište i spokojstvo noći. Pogled na osvetljenu Brandenburšku kapiju u daljini ispuni je mirnoćom, dok ju je tiho šumljenje motora nežno uspavljivalo.

Zapravo, nikada nije bio budniji.

Zagrljaj te čeka / Šifra: Drača

Zagrljaj te čeka / Šifra: Drača

Zagrljaj te čeka / Šifra: Drača

Sačekat ću da te prođe šiz.

Da pospremiš imperative

i usisaš stan.

Odnekud te znam.

Ne iz prvog reda.

Mislim te i osjećam.

Al’ – nije greda.

I kužim alko-tame,

mada se i tmurni dan smije.

Među zidovima dame

čašica instant zgrije.

Bit će ti opet toplo

kad zakoračiš k meni,

promrzla pod fascinantnima.

Kratko se život šareni

s lažnim briljantima.

Jedan zagrljaj te čeka.

Odnekud ga poznaš.

Kao da je od pamtivjeka.

Bit će ti opet toplo

kad zakoračiš k meni…

Prosto,

kao žena ženi.

Lezbejsko – partizanska / Šifra: Dragona

Lezbejsko – partizanska / Šifra: Dragona

Lezbejsko – partizanska / Šifra: Dragona

Juče čekam tramvaj dvojku ispod Brankovog mosta. Stanica je pomjerena iza nekog mini bagera i to naravno nigdje nije označeno. Ulica je razrovana i radovi su u toku već neko vrijeme.

Na toj alter-bager stanici smo dekica, žena i njen sin gromada nabildana. Prilazi žena i pita me gdje ja idem..objasnim joj i ona kaže da je linija br. 2 izmjenjena zbog radova i uputi me gdje da siđem..to govori ljutito baš..zatim počinje da galami…

kako nema oznake za stanicu..
kako je ulica izrovana..
kako fasade otpadaju sa zgrada
i kako mogu nekog ubiti…
kako je ona u toj ulici rodjena i tu živi
i kako se sve promijenilo
i kako je se u toj ulici okupljaju smrdljivi lezbejke,pederi,cigani i izbjeglice
i kako je to njoj sve pod prozorom..
i ona to mora da gleda..

U meni već kulja, tijelo mi upija tu mržnju i sve te užasne riječi..dišem, smirujem se i pijem vode i gledam u tog dečka gromadu kako se smješka..strah me je pomalo i muka mi je!

Naiđe dvojka, ali ne tramvaj već bus. Uđemo mi svei u taj bus i ja se udaljim od njih…pijem vode i mislim se koliko stvari u životu kao lezbejke oćutimo i zamislim da svaki put kad čujem lezbofoban komentar i ne odreagujem stanem na sred trga i gomilu puta vičem, lezbejka,lezbejka na glas – da poništim taj jedan lezbofobni. Ta fantazija me uveseli i malo mi diže energiju.

Onei su svei sjeli skupa na ona četiri zajednička mjesta u busu i dalje pričaju, gledam u njih i mislim se pa neću da odćutim ovo!

Prije izlaska na stanicu, odem do te žene i obratim joj se iz nekog lijepog mjesta u sebi:
draga, ja sam lezbejka i sa onim komentarom od malo prije ste me bas povrijedili. Znate i nama lezbejkama smeta sto nema oznake za stanicu, i nama smeta sto je saobraćaj neuređen, i meni smeta ta fasada koja se obrušava i skroz mi je nebitno koga može da ubije, mene ili vas ili nekog trećeg..strašno je da to realno može da se desi jer oni koji dobijaju plaće ne mare za to…

Ona se onako partizanski otvorenim dlanom dotaknu po srcu i reče: izvini, izvini sto sam te povrijedila, nije mi bila namjera, molim te izvini.
Pružim joj ruku i kazem ok je. Dva puta onako nježno stisnemo ruku jedna drugoj gledajući se u oči duboko. Zahvalim joj se što mi je rekla na kojoj stanici da siđem.
Dečko gromada osta zapanjen bez -A!  Kao i svei ostalei kojei su nas slušalei u busu.
Bus stade i ja izađem na stanici, sad sa nekim lijepim i zadovoljnim osjećajem u svom tijelu.