Ljudskost / Šifra: 123456789
Teško ustajem. Omamljenost sa paučinom na očima koja se teško skida. Pranje lica iznad crvenog lavora na neuparenoj stolici iz mračne sobe. Na stolu pola kifle sa margarinom i čaj. Onaj najjeftiniji.
– Prijatno! A sad popij lek pa možeš da kreneš. I požuri da ne zakasniš!
Ulazak na velika vrata započinje udarcem u glavu. Jedan, pa drugi, treći, peti…. Iz pozadine lica bez pokreta. Lica sa invaliditetom. Invalididet izbora. Držim laktove na licu dok šakama prekrivam potiljak. Na mermernoj kocki, u uglu pored betonske saksije za cveće.
Cveće sa jedva šest živih listova. Zemlja suva.
Pauza na dole. Skok u prazno. A prazno je puno ostataka koraka.
– Šta to pokušavaš?! Uzmi!
Hladna voda sa dve kocke šećera sliva se niz grlo.
Tako je izgledala svakodnevica devedesetih. Već duže vreme ne stavljam ruke preko glave. Ne sedim pored mrtvog cveća. Ne hodam tim hodnicima. Ne hodam. Sedim. Od petog sprata do prizemlja ima bar petnaest metara. Ne umem da procenim. U šest izjutra staza koja vodi u zgradu je čista. Čista od koraka i ljudske kontaminacije. Obično starac sa prizemlja u sedam počinje sa udarcima. Udara po daskama zabijajući eksere. Ekseri spajaju tanke drvene poluge. Satima. Udarci prestaju kada sunce počne da zalazi. Njegova saputnica, bele tanke kose izlazi da ga pozove na obedovanje negde oko dva. Nju retko možete sresti. U međuvremenu nastaju lestve. Nedovoljno visoke da dosegnu prvi sprat. Eventualno balkon u prizemlju.
Šta me sprečava da skočim? Zatvor. Sedim i gledam. Zatvor. Izolacija. Strah da izađem kroz vrata. Lakše je izaći kroz prozor. Kroz prozor je samo jedan korak ka izlazu. Vrata ima nekoliko. Vrata od sobe. Vrata od stana. Vrata od lifta. Vrata od hodnika. Vrata od zgrade. A koraka bezbroj.
Omamljenost. Teško ustajem. Naočare leže na drugom kraju. Prvo je usledio udarac u predelu jagodice, a potom, na zemlji i drugi, u predelu nosa. Vid je u blur modu. Ne znam kako sam došao do bolničkog kreveta. Dva uniformisana čoveka zapisuju podatke.
– Ne sećam se. Ne znam kako su izgledali.
Jedan je imao crvenu, a drugi sivu majicu. Ili je ipak bila svetlo plava?
– Samo smo šetali. Išli smo kući. Ne znam od kada su nas pratili. Ne znam ništa. Ne sećam se tačno.
U policijskoj stanici smo davali izjave. Ispitivali su nas s kime živimo, da li imamo posao, decu, porodice. Policajci su više fokusirani na devojke.
– Kako nemate nikoga? Tako lepe devojke……
Odgovaramo što je brže moguće. Želimo da odemo, da što pre napustimo stanicu. Izostavljam podatke o porodici. Imam samo mamu i sestru. Zapravo, niko me nije ni pitao o detaljima. Ali za svaki slučaj prebiram po ličnim podacima u glavi. Na pitanje zašto su vas napali niko nije dao odgovor. Mogu da pretpostavim. Svo troje smo bili u crnom. Prijateljica kaže da su vikali i dobacivali nešto kao ‘sekta, sekta’.
Ovako izgleda svakodnevica danas. Zaboravljam da stavljam ruke preko glave dok koračam centrom grada. Strah da ću zaboraviti drži me između četiri zida.
Lažna ljudskost. Iluzija u kojoj se gušim.
U sudnici mesecima posle postavljen mi je niz pitanja:
– Da li ste u sekti?
– Da li ste u Jehovinim svedocima?
– Da li ste nekada nekoga vrbovali?
Odgovor na sva tri pitanja je bio ne. Odgovori su ušli u zapisnik kao deo moje (samo)odbrane. Servirane laži koje su postale nečija istina. Moje ‘ne’ delovalo je neubedljivo. Istina je neubedljiva. Lažna istina ima mnogo jači efekat. Čak i psiholozi savetuju da ‘ramišljate pozitivno’ pa će vam sve pozitivno i krenuti. Ubediti sebe da se ništa strašno nije dogodilo, ili možda bolja varijanta – da se neće više ponoviti. Isto kao ubediti sebe da u frižideru ima sasvim dovoljno hrane iako osim hleba i margarina nema drugih namirnica. Ubediti sebe da je strah besmislen i neosnovan, staviti osmeh na lice i pomiriti se lakše sa svakodnevicom. Poverovati da od petog sprata do podnožja zapravo nema više od petnaest metara. No, to možda i može biti istina.
Sivi zid okrečen do pola ima mali otvor. Obično se iza stakla nalazi glas. Kada je toplo, žena u poodmakloj starosti svakih 15 minuta izlazi iz linije reda u obližnju prostoriju, iza malih drvenih vrata. Zimi sedi na stolu. Niski sto zelene površine iza stakla. Ima i blata. Sa druge strane glas, papir i pečat. Udarci. Iznad kalendara je i njeno lice. Uramljeno. Zamrznuto. Kao da i sada u fizičkom odsustvu bez ijedne reči poručuje isto, onako histerično, da ne stojimo zbijeni tu ispred jer nema gde da se prolazi.
Njene zamene, kloniranih izraza, listaju stranice crvene knjige. Kao u školi.
– Treća vrata levo! Tamo čekajte!
Još jedna laž. Da će se sa odlaskom jednih usluga poboljšati.
Redovi su isti kao pre deset godina. U liniji za pečat i potpis juče je jedna starija gospođa kolabrirala. Dva čoveka u kasnim četrdesetim sagnuli su se da je pridignu. Stala je pridržavajući se desnom šakom za zid.
– Ovo je nehumano! Kao da smo stoka!
– I jesmo stoka.
– Govorite u svoje ime.
– Kakvo je to ponašanje!
– Zašto ne napravite dva šaltera!
– Gospodine, postoje dva šaltera. Stanite u red!
– Stojim tu već dva sata! Samo mi pečat treba pa da idem!
– Ja sam bila ispred Vas! Ne gurajte se! Kakav je to način! Stanite tamo!
Žena masne kose i prljave odeće pokazala je na začelje reda u dnu male čekaonice bliže zidu.
Čovek u ranim pedesetim se gunđajući pomerio na kraj.
Sedim i čekam na šačicu razgovora. Strpljivo. Prebiram po mislima. Više ni sâm nisam siguram šta je istina. Da li se udarac uopšte dogodio? Dok sam u periodu nakon napada lutao hodnicima zgrade suda u potrazi za besplatnom pravnom podrškom, mlada sutkinja koja je bila voljna da me primi na razgovor mi je jasno stavila do znanja da niko ne može da mi pomogne.
– Zadobili ste dakle samo lakše telesne povrede? Niste ostali u bolnici? Šta da vam kažem? Jednu moju prijateljicu je pre nekoliko godina jedan čovek u večernjim satima pretukao ispred Tempa. Slomio joj je ruku i zadobila je ozbiljne povrede glave, ali nije osuđen . I ona sada svakodnevno mora da suočava sa tim. Da sama odlazi do prodavnice, ide u nabavku. Jedino što mogu da Vam kažem jeste da izbegavate mesta napada.
– Šta to znači? Da treba da sedim kod kuće između četiri zida?! Mislim, napadi su se događali u svim delovima grada…..
– Stvarno mi je žao, ali ne mogu da Vam pomognem. Da li ste u braku?
– Nisam.
– Eto, ako budete u braku, pa se budete razvodili onda ću moći da Vam pomognem.
Rekla je uz osmeh mlada sutkinja.
„Laž, kako se zvanično definiše, je tvrdnja suprotna istini. Ova definicija se pripisuje svetom Avgustinu koji je prvi „razmišljao“ o laži. („Laž i obmana su negiranje istine.“)”
Odnos prema istini je stvar pojedinca. Moju istinu niko ne želi da čuje čak ni kada se glasno izgovori. Uglavnom ostaje skvrčena u korenu jezika. Pretvara se u knedlu. Knedla se pretvori u tremor, tik, a ovaj u izolaciju. U tišinu. Između četiri zida samoponavljanje u glavi donosi konfuziju. Bezvoljnost. Nesvrsishodnost ustajanja iz postelje. Omamljenost sa paučinom na očima koja se teško skida. Kapci se otvore ka belini plafona. Razmišljanje teče. Ustati. Ležati. Ugušiti se…..
U mnogim slučajevima laž je potrebna, jer da bi se održala, neophodna je strategija koja podrazumeva veliki broj dodatnih laži i trošenje velike količine energije.
Nakon pet sati ustajem. Odlazim do kuhinje. Otvaram frižider. Vadim margarin, hleb….
Kljunovi – desetak metara severno. Iza leđa točkovi – analogna forma. Koraci, južno ka donjim platformama. U desnoj ruci drži mali nož sa crvenom plastičnom drškom.
Levom pridržava zglobove.
– Ovo je trebalo ti da uradiš! Nikada mi ne pomažete! Ali zato uvek znate sesti za sto, na gotovo!
Talasasti, metalni završetak razdvaja delove praveći geometrijska tela nepravilnih oblika. Reči zamenjuje govor tela, mehanički talasi prolaska metala kroz meso. Obrok svakodnevice. Majčina kuhinja.
– Prijatno!
Nekada je u vreme velikog odmora ispred žute, drvene kapije stajala baba u crnom. Nema kapije. Žuta zemlja sa oazama uvele trave. Ostaci zidova i prozorsko okno. Imam 13 godina. Nemam nikoga. Nemam – jedino što mi ostaje u mislima. Ako zatvorim kapke – putujem.
Ćelije organizma transportujem drugim nivoima daleko izvan hodnika, više od potkrovlja, niže od betonskih ploča u podnožju.
Okrećem se na drugu stranu. Spuštam kapke. Možda ću sutra skočiti. Danas nemam energije. Putujem.