Draga mama, moje barbike su gej / Šifra: Jabuka

Draga mama, moje barbike su gej / Šifra: Jabuka

Draga mama, moje barbike su gej / Šifra: Jabuka

Draga mama,
Moram nešto da ti kažem. Molim te nemoj da vrištiš i da lomiš stvari. Ne radi se o meni, radi se o mojim barbikama. Ja moram ovo da ti kažem, jer znaš, plaše se tvoje reakcije. Prvo si mi kupila Lisu, i ona je bila najlepša barbika u radnji. Lisa je ona sa dugom plavom kosom, ali sam je ja ošišala i obojila joj kosu. Sećam se da si bila ljuta i tužna, ali Lisa je htela tako, pa sam to i uradila. Posle si mi kupila Anu, ona je bila prva barbika koju sam videla, a da ima smeđu kosu. Odmah sam znala da je posebna. One znaju da si ih ti dovela u ovaj moj svet, u moju sobu. Kupovala si im haljinice, i pravile smo im kuću snova. Zauvek su ti zahvalne na tome. Pružala si im ljubav, kao ja. Uvek si brinula i pazila, čak si se sa nama i igrala. Onda si mi kupila Ken-a, iako sam ti rekla da mi taj glupi Ken ne treba! Moram da ti priznam, slagala sam te. Lisa i Ana nisu htele da se igraju sa njim, to je razlog zbog čega je skupljao prašinu. Ti si mislila da nije fer, eto dve barbike a samo jedan Ken! Kupila si mi još jednog Ken-a, i onda sam već morala da se pretvaram zajedno sa Lisom i Anom. Ovo ti sada možda malo čudno zvuči, mama. Ali moje barbike su gej. Rekla bih ti ranije, ali kad god vidiš da se samo igram sa Lisom i Anom, ti se naljutiš. Zato sam krenula da se igram i sa Kenom, jer sam se plašila da ćeš da ih polomiš. Lisa i Ana nisu krive, one su se samo zaljubile. Vole se stvarno i iskreno, ali onda se desio mali problem. Sve ostale barbike saznale, i sada nemaju prijatelje. Žele čak i da ih iselim, mama, ali ja to ne želim i neću to uraditi. Barbike su rekle da su bolesne, ali ja znam da nisu. Merila sam im temperaturu. Samo su zaljubljene i srećne. Meni je najbitnije da su Lisa i Ana srećne zajedno. Čak mislim da su najsrećnije na svetu, i ja sam srećna kada to vidim i kada se igram sa njima. Zamolile su me da te pitam da li je uredu da one ostanu da žive sa nama? Ne želim da se rešim ostalih barbika, nego želim da ih naučim. Ne znam zašto misle da je ljubav bolesna. Ti si mnogo pametna mama, još pametnija od tate, mene, Lisa i Ane zajedno! Molim te nemoj da se ljutiš, one tebe puno vole, baš kao ja. Ken i onaj drugi Ken ih jednostavno ne zanima. Mislim da mi kupiš još hiljadu… Ne, milion Kenova! Ni jedan im se ne bi svideo. Kao što ti samo voliš tatu tako, tako Lisa voli Anu. Ja mislim da su one jednostavno tako napravljene. Ostale barbike kažu da je to nekakva greška ili nekakva bolest. Znam da nisu upravu. One su došle iz istih fabrika kao i ostale barbike, i sećam se da su mi bile savršene dok su još bile u kutiji. Možda smo mađioničari, mama. Mi smo baš njih dve izabrale, i baš njih dve su se zaljubile. Podseća me na one dosadne bajke o prinčevima i princezama koje mi čitaš, samo što mi imamo princezu Anu i princezu Lisu. To bi bila zanimljiva bajka! Mora da je neka sudbina što smo baš izabrale dve gej barbike. Da li ćeš da mi pomogneš mama? Ne želim da žive u strahu. Ne želim da se plaše da ćeš ih ti ili ove druge barbike slomiti i polomiti samo jer su drugačije. Ti si me naučila da budem dobra i da budem hrabra. Ti si me naučila da je uredu to što sam drugačija. Ti si mi rekla da me voliš bez obzira na sve. Mama, da li voliš mene i moje dve barbike lezbejke?

Egzoplaneta / Autor: Jacques Lučić

Egzoplaneta / Autor: Jacques Lučić

Egzoplaneta / Autor: Jacques Lučić

Na pragu smo otkrića

Života na egzoplaneti 128

247 svetlosnih godina

Sazvežđe Sapfa Major 26

 

Toksična magla skriva tlo

Otrovna kiša iz surove atmosfere

Karbonske olupine ozonske rupe

Bučna od spiralnih radio stereotipa

Krajnje nenastanjiva egzoplaneta

 

Kontakt se nije mogao uspostaviti

Prosto ne žive na površini

Mogu se skrivati u vulkanima okeanima

Ormanima svoja četiri zida

Gde budu što ne mogu van

 

Ali na ponekim geografskim lokacijama

Bile su van

U optičkom teleskopu

Majda i Maria

Ljube se na semaforu

Slasno im se jezici igraju

Igra im se i sin Dušan u kolicima

Tu je i čovek koji prodaje kestenje

Baba Stana u kolicima ogrnuta dekom

Nervozna jer unuci ne može kupiti

Abortus

Drugom unuku promenu pola

A borila se još u onom ratu

Desanka i Stanko u fići sa decom

Poleću na more

 

Svaka jedinka imala je binokularni vid

Jednu glavu

Po pet prstiju na obe ruke

Dve noge za kretanje

 

Neki naučnici tvrde

Da života može biti

I na kiseoniku ugljeniku ljubavi

U ekstremnim uslovima

 

Drugi se pak pitaju

Da li se radi o naprednijoj civilizaciji

Pa se zato skrivaju

Da li je um spreman na činjenicu

Da postoje i drugi oblici života

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Tu se veza prekide.

Ekran je zaslepljujuće sijao još nekoliko trenutaka, narušavajući tamu zadnjeg sedišta taksija. Ona rastvori mobilni telefon i izvadi karticu. Ostavila je da joj počiva na dlanu, kao ugrađeni čip za očitavanje njenog identiteta. Spustivši prozor, proturila je ruku i pustila da joj kartica sklizne u nepovrat. Sveži povetarac opusti grč na njenom licu. Ona utonu u sedište i spokojstvo noći. Pogled na osvetljenu Brandenburšku kapiju u daljini ispuni je mirnoćom, dok ju je tiho šumljenje motora nežno uspavljivalo.

Zapravo, nikada nije bila budnija.

„Opet se desilo.“

„Šta?“

„San“, reče Petra.

Đorđe neznatno opusti stisak ruke kojom ju je do tad čvrsto držao.

„Kao i svaki put – nastavi se tamo gde je prethodno stao. Vožnja taksijem se završila i sada sam na aerodromu. Samo što – to nisam ja.“

Petra zastade, čekajući da primeti tračak interesovanja na Đorđevom licu.

„Ja sam neko drugi. Stjuardesa me je oslovila sa gospodine. Zamisli, sve vreme sam muškarac, a da to nisam ni znala. Šta misliš, ko bi to mogao da bude?“

„Zar to nije malo uvrnuto?“, Đorđe je konačno progovorio.

„Da, ali na pozitivan način.“

„Kako nešto može da bude uvrnuto na pozitivan način?“, upitao je krajnje ozbiljno.

Bio je to jedan od trenutaka kada je Petra sebi priznavala da njen muž po nekim pitanjima ima limitiran pogled na svet, stoga je oćutala.

Stigli su u crkvu i Đorđe se odmah zaputio u pevnicu. Ona je zapalila sveću za nedavno počivšeg oca, pa izašla na cigaretu. Nije mogla da podnese Đorđev glas koji pokušava da nadjača sve ostale u horu, ne bi li Bog čuo da on za njega peva najglasnije.

Sneno se podižući sa jastuka, mislima je i dalje bila u snu, pitajući se da nepoznati muškarac, u čijem se telu obrela, nije kojim slučajem ostavio svoj odraz u nekom od avionskih okana. Ali, koliko god prebirala po sećanjima, ništa nije nalazila.

„Kada je sve to počelo?“, upita Đorđe, koji je već neko vreme ležao budan pored nje.

„Ne znam, pre oko mesec dana. Što?“

„Ništa, samo pitam.“

Ona shvati da je na umu imao smrt njenog oca.

Vukući omanji kofer, muškarac zastade ispred jedne od onih „Uradi sam“ prodavnica. Uđe unutra i zaputi se ka odeljku sa ručnim alatima. Opazi mladu prodavačicu i njenu nameru da mu ponudi pomoć, te se brzo okrete, dajući joj do znanja da ne želi nikakvu interakciju. Pravio se da zagleda nešto na gondoli, a zapravo je čekao da devojka prođe iza njegovih leđa.

Utvrdivši da je najzad sam, upustio se u razgledanje alata. Vrhovima prstiju, nežno je prelazio preko glomaznih čekića, turpija, klešta i testera, kao u kakvoj iščašenoj i pogibeljnoj igri zavođenja. Ruka mu se zaustavila na skalpelu, oštrice tanke kao papir.

Našavši se pred kasom, podigao ga je revere svog kaputa i nakrivio šešir. S glavom blago pognutom i pogledom koji se nije odvajao od novčanika, obezbedio je da njegovo lice ne bude viđeno.

„On hoće nekog da ubije“, rekla je Petra za doručom.

Parče hleba se zaustavilo na putu do Đorđevih usta.

„Šta ako je on zaista neko tamo, živa osoba od krvi i mesa, a ja, ne znam kako i ne znam zašto – nemoj da me pitaš – imam uvida u ono što je on spreman da uradi. Možda sve to sanjam da bih mogla da ga sprečim.“

„Dobro, Petra, šta ti je?“

„Moram da saznam ko je on!“

„Čuješ li ti sebe?“

Petra se primiri.

„Pričaš kao da si luda.“

Petra zaista dovede u pitanje ono što je izgovorila. Đorđe ju je gledao zabrinuto.

Ona ustade i pruži ruke ka njemu da ga zagrli.

„Daj, šta ti je, to sam i dalje ja.“

Đorđe se blago odmakne i pokaže na njene podlaktice.

„Šta je ovo?“

Bile su istačkane mrkim grebuckavim dlačicama.

„Izvini, srediću to.“

Bio je grub i kinjio je. Iako je rekao da je voli i prihvata takvu kakva jeste kada su saznali da ne može da začne. Da biološki nije predodređena da bude majka. Rekao je, a bio je grub i kinjio je, na ovaj ili onaj način, ali nikada po pitanju roditeljstva, jer, rekao je.

„Pričao sam sa đakonom“, započe Đorđe.

„O čemu?“

„O snu.“

„Zašto?! Zašto si ikome pričao o tome?“, povređeno izusti Petra.

„Rekao je da dođeš da popričate.“

„Šta ja imam da pričam sa njim?“

„Rekao je da se ti i dalje nisi oprostila sa ocem.“

„Šta?“

„I dalje te proganja u snovima. Sve te stvari, taj alat, i to, to su sve simboli očinske figure. Đakon će ti to bolje objasniti.“

„Ti hoćeš da napraviš da sam ja luda?!“

„Bežiš od istine, Petra.“

„Ne, ja se suočavam sa njom!“

Kotrljanje točkića kofera bio je jedini zvuk u pustoj ulici. Od momenta kada ga je prisvojio, nije ispuštao jezivi skalpel, skrivajući ga u džepu kaputa od znatiželjnih očiju. Sečivo je bilo ledeno. Prikupilo je svu studen noći.

Utom, začuše se koraci.

Vitka devojka na visokim platformama prođe kraj njega.

On je osmotri, pa nastavi pravo, idući u korak s njom.

Sečivo se polako grejalo u njegovom stisku.

Devojka je stigla do ugla ulice i lagano se okrenula na svojim pet…Petra…Petra…

„Petra!“

Đorđev povik je otrže iz sna. Njegovo lice bilo je nad njom. Snažno ju je stezao za ramena. I dalje je bila noć.

„Stenjala si. Nešto te je mučilo“, objasni Đorđe.

„Zašto si to uradio?“

„Dušo, to nije dobro za tebe.“

„Pusti me da sanjam!“

Nekoliko dana potom, upita je, kao i svakog jutra: „Je l’ bilo ponovo?“, a ona mu reče: „Prestalo je.“

Neko vreme je bio sumnjičav, ali je naposletku prihvatio.

Naravno da nije prestalo.

Prestalo je Petru da bude briga za Đorđa.

Posmatrala je uramljenu fotografiju u svojoj devojačkoj sobi. Na njoj je imala šest godina i bila maskirana u Supermena. Tata ju je mrzeo. Godinama je komentarisao, svaki put kada bi prošao pored njenog stola: „Zašto ne skloniš tu sliku?“

Petra pomisli kako je smrt oslobađajuća. Za dete, odlazak roditelja donosi neki vid rasterećenja. Ono dobija slobodu da čini stvari koje roditelj ne bi podneo da je i dalje živ.

Njegovom smrću, možemo da dozvolimo smrt onog dela sebe koji nikada nismo voleli.

„Gotova je kafica“, reče Petrina majka.

Sele su zajedno za sto.

Petra joj ispriča sve o snu.

„Daj, sine, to su budalaštine.“

„Stani, tu nije kraj. Mislila sam da je ta prolaznica njegova meta, ali nije. U jednom trenutku je prešao na suprotnu stranu ulice i zaputio se u skroz drugom pravcu.“

„Petra, dete, osvesti se. To je samo san.“

„Ali, mama, možeš li makar da pokušaš da razumeš?“

Majka srkne kafu, pa reče:

„Šta si mi ono pominjala za posao?“

Petra razočarano pogleda u stranu, shvatajući da neće dobiti ni majčinu podršku.

„Dobila sam ponudu za premeštaj. U Berlin“, suvo reče.

Majka iznenađeno podiže obrve.

„Pa šta ti Đorđe kaže na to?“

„Nismo pričali.“

Petra se vrati u svoj prazan stan. Đorđe je bio na dvodnevnom službenom putu. Sada je konačno imala vremena da nesputano sanja.

Muškarac stupi u pomrčinu haustora. Pogleda oko sebe kako bi se uverio da je sasvim sam. Pođe nekoliko koraka napred, pa uvidi da točkići kofera prave preveliku buku u odsustvu bilo kakvog drugog zvuka. Podiže kofer jednom rukom i nastavi napred.

Mutno svetlo nadolazećeg lifta obasja hodnik, a on kroz armirano staklo ugleda crne siluete. Na vreme se pozicionirao iza vrata lifta, ostavši neprimetan za dvoje mladih koji si otuda izlazili. Sačekao je da se ulazna vrata zgrade sa treskom zatvore iza njih, kako bi se pomakao iz svog skrovišta i hitro skliznuo u lift.

Dok se polako uspinjao ka višim spratovima, iskoristio je priliku da navuče lateks rukavice. Promrda prste u njima, kao da ih priprema za kakav delikatan posao.

Našavši se na željenom spratu, pođe hodnikom i stade ispred jednih vrata.

Uhvatio je za kvaku i ušao unutra.

Nije osmatrao prostor u kojem se obreo, već, kao da ga jako dobro poznaje, uputio se pravo ka jednoj sobi.

Unutra su duge zavese blago lelujale pred širom otvorenim prozorima, dopuštajući noćnom vazduhu da prostoriju učini ledenom poput operacione sale.

Sa suprotne strane bio je krevet.

U njemu je ležala Petra.

Plitko i spokojno dišući.

Muškarac se nadvi nad njom i zamahnu skalpelom.

Krv je kuljala dok joj je rezao dojke.

Potom oštricu zari u abdomen, kidajući njene jalove jajnike.

Napravi crveni rez ka skupljenoj vulvi.

Petra se nije ni makla.

Đorđe je pozvao Petrinu majku i rekao da joj je ćerka nestala.

Zatekao je prazan stan kada se vratio sa puta. Od tada je prošlo tri dana. Uzaludno je okretao Petrin broj, jer je ona svaki put bila nedostupna. Izvinio se tašti što joj se nije ranije obratio, ali sve je mislio da se Petra zbog nečega naljutila, te da će se vrlo brzo vratiti.

Izgleda da je bilo gore od toga.

Podneli su prijavu i istraga je pokrenuta.

Đorđe je posvedočio da iz stana ništa nije nestalo. Jedino ga zbunjuje odsustvo jednog omanjeg kofera. Može biti da ga je Petra nekome ranije dala, a da on za to nije znao.

Petrina majka provodila je duge noće, prizivajući milostive snove da prekinu bolna samopropitivanja: „Zašto je nisam slušala? Zašto nisam imala više razumevanja?“

Šest meseci kasnije, Đorđev telefon je zazvonio.

Bila je to Petra.

Grumen brige odvalio se sa njegove duše. Jedva je uspeo da se održi na nogama pod naglim gubitkom tereta. Sada je bio pravi trenutak da se prekrsti, ali on je do lica samo podigao telefon.

„Petra?“

Začu dobro poznati glas, za oktavu dublji.

„Saznala sam. Ja sam on.“

Tu se veza prekide.

Ekran je zaslepljujuće sijao još nekoliko trenutaka, narušavajući tamu zadnjeg sedišta taksija. Ona rastvori mobilni telefon i izvadi karticu. Ostavila je da joj počiva na dlanu, kao ugrađeni čip za očitavanje njenog identiteta. Spustivši prozor, proturila je ruku i pustila da joj kartica sklizne u nepovrat. Sveži povetarac opusti grč na njenom licu. Ona utonu u sedište i spokojstvo noći. Pogled na osvetljenu Brandenburšku kapiju u daljini ispuni je mirnoćom, dok ju je tiho šumljenje motora nežno uspavljivalo.

Zapravo, nikada nije bio budniji.

Zagrljaj te čeka / Šifra: Drača

Zagrljaj te čeka / Šifra: Drača

Zagrljaj te čeka / Šifra: Drača

Sačekat ću da te prođe šiz.

Da pospremiš imperative

i usisaš stan.

Odnekud te znam.

Ne iz prvog reda.

Mislim te i osjećam.

Al’ – nije greda.

I kužim alko-tame,

mada se i tmurni dan smije.

Među zidovima dame

čašica instant zgrije.

Bit će ti opet toplo

kad zakoračiš k meni,

promrzla pod fascinantnima.

Kratko se život šareni

s lažnim briljantima.

Jedan zagrljaj te čeka.

Odnekud ga poznaš.

Kao da je od pamtivjeka.

Bit će ti opet toplo

kad zakoračiš k meni…

Prosto,

kao žena ženi.

Ljudskost / Šifra: 123456789

Ljudskost / Šifra: 123456789

Ljudskost / Šifra: 123456789

Teško ustajem. Omamljenost sa paučinom na očima koja se teško skida. Pranje lica iznad crvenog lavora na neuparenoj stolici iz mračne sobe. Na stolu pola kifle sa margarinom i čaj. Onaj najjeftiniji.

– Prijatno! A sad popij lek pa možeš da kreneš. I požuri da ne zakasniš!

Ulazak na velika vrata započinje udarcem u glavu. Jedan, pa drugi, treći, peti…. Iz pozadine lica bez pokreta. Lica sa invaliditetom. Invalididet izbora. Držim laktove na licu dok šakama prekrivam potiljak. Na mermernoj kocki, u uglu pored betonske saksije za cveće.

Cveće sa jedva šest živih listova. Zemlja suva.

Pauza na dole. Skok u prazno. A prazno je puno ostataka koraka.

– Šta to pokušavaš?! Uzmi!

Hladna voda sa dve kocke šećera sliva se niz grlo.

Tako je izgledala svakodnevica devedesetih. Već duže vreme ne stavljam ruke preko glave. Ne sedim pored mrtvog cveća. Ne hodam tim hodnicima. Ne hodam. Sedim. Od petog sprata do prizemlja ima bar petnaest metara. Ne umem da procenim. U šest izjutra staza koja vodi u zgradu je čista. Čista od koraka i ljudske kontaminacije. Obično starac sa prizemlja u sedam počinje sa udarcima. Udara po daskama zabijajući eksere. Ekseri spajaju tanke drvene poluge. Satima. Udarci prestaju kada sunce počne da zalazi. Njegova saputnica, bele tanke kose izlazi da ga pozove na obedovanje negde oko dva. Nju retko možete sresti. U međuvremenu nastaju lestve. Nedovoljno visoke da dosegnu prvi sprat. Eventualno balkon u prizemlju.

Šta me sprečava da skočim? Zatvor. Sedim i gledam. Zatvor. Izolacija. Strah da izađem kroz vrata. Lakše je izaći kroz prozor. Kroz prozor je samo jedan korak ka izlazu. Vrata ima nekoliko. Vrata od sobe. Vrata od stana. Vrata od lifta. Vrata od hodnika. Vrata od zgrade. A koraka bezbroj.

Omamljenost. Teško ustajem. Naočare leže na drugom kraju. Prvo je usledio udarac u predelu jagodice, a potom, na zemlji i drugi, u predelu nosa. Vid je u blur modu. Ne znam kako sam došao do bolničkog kreveta. Dva uniformisana čoveka zapisuju podatke.

– Ne sećam se. Ne znam kako su izgledali.

Jedan je imao crvenu, a drugi sivu majicu. Ili je ipak bila svetlo plava?

– Samo smo šetali. Išli smo kući. Ne znam od kada su nas pratili. Ne znam ništa. Ne sećam se tačno.

U policijskoj stanici smo davali izjave. Ispitivali su nas s kime živimo, da li imamo posao, decu, porodice. Policajci su više fokusirani na devojke.

– Kako nemate nikoga? Tako lepe devojke……

Odgovaramo što je brže moguće. Želimo da odemo, da što pre napustimo stanicu. Izostavljam podatke o porodici. Imam samo mamu i sestru. Zapravo, niko me nije ni pitao o detaljima. Ali za svaki slučaj prebiram po ličnim podacima u glavi. Na pitanje zašto su vas napali niko nije dao odgovor. Mogu da pretpostavim. Svo troje smo bili u crnom. Prijateljica kaže da su vikali i dobacivali nešto kao ‘sekta, sekta’.

Ovako izgleda svakodnevica danas. Zaboravljam da stavljam ruke preko glave dok koračam centrom grada. Strah da ću zaboraviti drži me između četiri zida.

Lažna ljudskost. Iluzija u kojoj se gušim.

U sudnici mesecima posle postavljen mi je niz pitanja:

– Da li ste u sekti?

– Da li ste u Jehovinim svedocima?

– Da li ste nekada nekoga vrbovali?

Odgovor na sva tri pitanja je bio ne. Odgovori su ušli u zapisnik kao deo moje (samo)odbrane. Servirane laži koje su postale nečija istina. Moje ‘ne’ delovalo je neubedljivo. Istina je neubedljiva. Lažna istina ima mnogo jači efekat. Čak i psiholozi savetuju da ‘ramišljate pozitivno’ pa će vam sve pozitivno i krenuti. Ubediti sebe da se ništa strašno nije dogodilo, ili možda bolja varijanta – da se neće više ponoviti. Isto kao ubediti sebe da u frižideru ima sasvim dovoljno hrane iako osim hleba i margarina nema drugih namirnica. Ubediti sebe da je strah besmislen i neosnovan, staviti osmeh na lice i pomiriti se lakše sa svakodnevicom. Poverovati da od petog sprata do podnožja zapravo nema više od petnaest metara. No, to možda i može biti istina.

Sivi zid okrečen do pola ima mali otvor. Obično se iza stakla nalazi glas. Kada je toplo, žena u poodmakloj starosti svakih 15 minuta izlazi iz linije reda u obližnju prostoriju, iza malih drvenih vrata. Zimi sedi na stolu. Niski sto zelene površine iza stakla. Ima i blata. Sa druge strane glas, papir i pečat. Udarci. Iznad kalendara je i njeno lice. Uramljeno. Zamrznuto. Kao da i sada u fizičkom odsustvu bez ijedne reči poručuje isto, onako histerično, da ne stojimo zbijeni tu ispred jer nema gde da se prolazi.

Njene zamene, kloniranih izraza, listaju stranice crvene knjige. Kao u školi.

– Treća vrata levo! Tamo čekajte!

Još jedna laž. Da će se sa odlaskom jednih usluga poboljšati.

Redovi su isti kao pre deset godina. U liniji za pečat i potpis juče je jedna starija gospođa kolabrirala. Dva čoveka u kasnim četrdesetim sagnuli su se da je pridignu. Stala je pridržavajući se desnom šakom za zid.

– Ovo je nehumano! Kao da smo stoka!

– I jesmo stoka.

– Govorite u svoje ime.

– Kakvo je to ponašanje!

– Zašto ne napravite dva šaltera!

– Gospodine, postoje dva šaltera. Stanite u red!

– Stojim tu već dva sata! Samo mi pečat treba pa da idem!

– Ja sam bila ispred Vas! Ne gurajte se! Kakav je to način! Stanite tamo!

Žena masne kose i prljave odeće pokazala je na začelje reda u dnu male čekaonice bliže zidu.

Čovek u ranim pedesetim se gunđajući pomerio na kraj.

Sedim i čekam na šačicu razgovora. Strpljivo. Prebiram po mislima. Više ni sâm nisam siguram šta je istina. Da li se udarac uopšte dogodio? Dok sam u periodu nakon napada lutao hodnicima zgrade suda u potrazi za besplatnom pravnom podrškom, mlada sutkinja koja je bila voljna da me primi na razgovor mi je jasno stavila do znanja da niko ne može da mi pomogne.

– Zadobili ste dakle samo lakše telesne povrede? Niste ostali u bolnici? Šta da vam kažem? Jednu moju prijateljicu je pre nekoliko godina jedan čovek u večernjim satima pretukao ispred Tempa. Slomio joj je ruku i zadobila je ozbiljne povrede glave, ali nije osuđen . I ona sada svakodnevno mora da suočava sa tim. Da sama odlazi do prodavnice, ide u nabavku. Jedino što mogu da Vam kažem jeste da izbegavate mesta napada.

– Šta to znači? Da treba da sedim kod kuće između četiri zida?! Mislim, napadi su se događali u svim delovima grada…..

– Stvarno mi je žao, ali ne mogu da Vam pomognem. Da li ste u braku?

– Nisam.

– Eto, ako budete u braku, pa se budete razvodili onda ću moći da Vam pomognem.

Rekla je uz osmeh mlada sutkinja.

„Laž, kako se zvanično definiše, je tvrdnja suprotna istini. Ova definicija se pripisuje svetom Avgustinu koji je prvi „razmišljao“ o laži. („Laž i obmana su negiranje istine.“)”

Odnos prema istini je stvar pojedinca. Moju istinu niko ne želi da čuje čak ni kada se glasno izgovori. Uglavnom ostaje skvrčena u korenu jezika. Pretvara se u knedlu. Knedla se pretvori u tremor, tik, a ovaj u izolaciju. U tišinu. Između četiri zida samoponavljanje u glavi donosi konfuziju. Bezvoljnost. Nesvrsishodnost ustajanja iz postelje. Omamljenost sa paučinom na očima koja se teško skida. Kapci se otvore ka belini plafona. Razmišljanje teče. Ustati. Ležati. Ugušiti se…..

U mnogim slučajevima laž je  potrebna, jer da bi se održala, neophodna je strategija koja podrazumeva veliki broj dodatnih laži i trošenje velike količine energije.

Nakon pet sati ustajem. Odlazim do kuhinje. Otvaram frižider. Vadim margarin, hleb….

Kljunovi – desetak metara severno. Iza leđa točkovi – analogna forma. Koraci, južno ka donjim platformama. U desnoj ruci drži mali nož sa crvenom plastičnom drškom.

Levom pridržava zglobove.

– Ovo je trebalo ti da uradiš! Nikada mi ne pomažete! Ali zato uvek znate sesti za sto, na gotovo!

Talasasti, metalni završetak razdvaja delove praveći geometrijska tela nepravilnih oblika. Reči zamenjuje govor tela, mehanički talasi prolaska metala kroz meso. Obrok svakodnevice. Majčina kuhinja.

– Prijatno!

Nekada je u vreme velikog odmora ispred žute, drvene kapije stajala baba u crnom. Nema kapije. Žuta zemlja sa oazama uvele trave. Ostaci zidova i prozorsko okno. Imam 13 godina. Nemam nikoga. Nemam – jedino što mi ostaje u mislima. Ako zatvorim kapke – putujem.

Ćelije organizma transportujem drugim nivoima daleko izvan hodnika, više od potkrovlja, niže od betonskih ploča u podnožju.

Okrećem se na drugu stranu. Spuštam kapke. Možda ću sutra skočiti. Danas nemam energije. Putujem.