Do skoro razbijen,
od skora čitava.
Sve su mi sem stiha ogolili;
pa pesmama sidra vezujem.
Ne bih da zapamtim
sve što čujem.
Prekor.
Zamrsiše me
u budućim slavljenjima
preko staze,
preko moje glave umotane
u prekor sažvakanih čekanja.
Pre pre prekor.
Spiram mulj tuđih pretrčavanja!
Jesam li on, ili ona?
Pesmo, završi me na vreme
dok mi oko nevreme ne zakašlje!
Na pragu smo otkrića
Života na egzoplaneti 128
247 svetlosnih godina
Sazvežđe Sapfa Major 26
Toksična magla skriva tlo
Otrovna kiša iz surove atmosfere
Karbonske olupine ozonske rupe
Bučna od spiralnih radio stereotipa
Krajnje nenastanjiva egzoplaneta
Kontakt se nije mogao uspostaviti
Prosto ne žive na površini
Mogu se skrivati u vulkanima okeanima
Ormanima svoja četiri zida
Gde budu što ne mogu van
Ali na ponekim geografskim lokacijama
Bile su van
U optičkom teleskopu
Majda i Maria
Ljube se na semaforu
Slasno im se jezici igraju
Igra im se i sin Dušan u kolicima
Tu je i čovek koji prodaje kestenje
Baba Stana u kolicima ogrnuta dekom
Nervozna jer unuci ne može kupiti
Abortus
Drugom unuku promenu pola
A borila se još u onom ratu
Desanka i Stanko u fići sa decom
Poleću na more
Svaka jedinka imala je binokularni vid
Jednu glavu
Po pet prstiju na obe ruke
Dve noge za kretanje
Neki naučnici tvrde
Da života može biti
I na kiseoniku ugljeniku ljubavi
U ekstremnim uslovima
Drugi se pak pitaju
Da li se radi o naprednijoj civilizaciji
Pa se zato skrivaju
Da li je um spreman na činjenicu
Da postoje i drugi oblici života
Не, није мене у трип
бацила јака трава,
просто, такав сам тип-
борац за људска права.
Нове се стазе газе
у модерна времена
па се јавно не мазе
само мужјак и жена.
Мирис чавкице пецка
биће у грчу болном
да се упише рецка
у чину истополном.
И није болест кад чмар
јурца у сусрет кити,
већ сасвим природна ствар
ако си елџибити.
А сенка тешке туге
титра са умних фаца
што проблем беле куге
у бедак све нас баца.
Ма, рампа нек се дигне
за нове генерације
нек јебе ко шта стигне
без дискриминације.
Не, није мене у трип
бацила јака трава
просто, такав сам тип-
борац за људска права.
Sačekat ću da te prođe šiz.
Da pospremiš imperative
i usisaš stan.
Odnekud te znam.
Ne iz prvog reda.
Mislim te i osjećam.
Al’ – nije greda.
I kužim alko-tame,
mada se i tmurni dan smije.
Među zidovima dame
čašica instant zgrije.
Bit će ti opet toplo
kad zakoračiš k meni,
promrzla pod fascinantnima.
Kratko se život šareni
s lažnim briljantima.
Jedan zagrljaj te čeka.
Odnekud ga poznaš.
Kao da je od pamtivjeka.
Bit će ti opet toplo
kad zakoračiš k meni…
Prosto,
kao žena ženi.
Ocvala je naša magija godina
Vidim to u purpurnim talasima mora
U sjećanju prošlog, slanog, nam mirisa
I ranih nam, davnih, avgustovskih zora
Na ivici noći, kao hologrami stojimo
Pred očima, usni i čelom mi mojim
Besciljno gledamo u pravcima talasa
A dah ti osjetim, dok pred tobom stojim
Kao stari znanac, bitaka slavnih
I mekoća glasa, poznatog mi stranca
Kao prvi ranac, školaraca davnih
Uzajamno sjećanje, duboko poput klanca
Na dnu tiha voda, modra i duboka
Što kazuje tajne, a slijepa je i gluva
Kao vjeverica smeđa, očiju pitomih
Mladunčad i svoje žirove kad čuva
Lotosom ti sakrila putokaze spasa
S oktobrom na jastuku i bijedom mi u duši
Neudobnim pjesmama, uznemirujućeg tona
Zvukom struna namjeri da krvari mi uši
A mnoge i mnogi, na meni crtali su skice
Sebično šarajući sve planove svoje
Dok godinama evo, tražim draže lice
Ali nikad više oči, s toliko dugine boje
Utkane u srž kao najdraže sitnice
Mirne luke i alasi postanja i krivice
Od Erosa u kavezu kosti su sive
Dok zabranjeni grijehovi još u tebi žive
I niti one, šarene, naše male tajne
Što spajaju nam duše, vremenom daleke
Razdvojene jazom, a kamo sreće naše
Jedna uz drugu, mogle bedeme da ruše
Poslije svega strunule u bijelu, tanku nit
U podrumu razmišljanja, što je tame sit
Te male iskre, neka traju, pusti ih da žive
Dok dva stranca i noćas jedan drugog krive…
U malom medaljonu čuvajući svijet
Plavi avion po dogovoru započinje svoj let
Uhodanu rutu, put ostrva tuge
Što nalazi se negdje, sa druge strane duge.