Draga mama, moje barbike su gej / Šifra: Jabuka

Draga mama, moje barbike su gej / Šifra: Jabuka

Draga mama, moje barbike su gej / Šifra: Jabuka

Draga mama,
Moram nešto da ti kažem. Molim te nemoj da vrištiš i da lomiš stvari. Ne radi se o meni, radi se o mojim barbikama. Ja moram ovo da ti kažem, jer znaš, plaše se tvoje reakcije. Prvo si mi kupila Lisu, i ona je bila najlepša barbika u radnji. Lisa je ona sa dugom plavom kosom, ali sam je ja ošišala i obojila joj kosu. Sećam se da si bila ljuta i tužna, ali Lisa je htela tako, pa sam to i uradila. Posle si mi kupila Anu, ona je bila prva barbika koju sam videla, a da ima smeđu kosu. Odmah sam znala da je posebna. One znaju da si ih ti dovela u ovaj moj svet, u moju sobu. Kupovala si im haljinice, i pravile smo im kuću snova. Zauvek su ti zahvalne na tome. Pružala si im ljubav, kao ja. Uvek si brinula i pazila, čak si se sa nama i igrala. Onda si mi kupila Ken-a, iako sam ti rekla da mi taj glupi Ken ne treba! Moram da ti priznam, slagala sam te. Lisa i Ana nisu htele da se igraju sa njim, to je razlog zbog čega je skupljao prašinu. Ti si mislila da nije fer, eto dve barbike a samo jedan Ken! Kupila si mi još jednog Ken-a, i onda sam već morala da se pretvaram zajedno sa Lisom i Anom. Ovo ti sada možda malo čudno zvuči, mama. Ali moje barbike su gej. Rekla bih ti ranije, ali kad god vidiš da se samo igram sa Lisom i Anom, ti se naljutiš. Zato sam krenula da se igram i sa Kenom, jer sam se plašila da ćeš da ih polomiš. Lisa i Ana nisu krive, one su se samo zaljubile. Vole se stvarno i iskreno, ali onda se desio mali problem. Sve ostale barbike saznale, i sada nemaju prijatelje. Žele čak i da ih iselim, mama, ali ja to ne želim i neću to uraditi. Barbike su rekle da su bolesne, ali ja znam da nisu. Merila sam im temperaturu. Samo su zaljubljene i srećne. Meni je najbitnije da su Lisa i Ana srećne zajedno. Čak mislim da su najsrećnije na svetu, i ja sam srećna kada to vidim i kada se igram sa njima. Zamolile su me da te pitam da li je uredu da one ostanu da žive sa nama? Ne želim da se rešim ostalih barbika, nego želim da ih naučim. Ne znam zašto misle da je ljubav bolesna. Ti si mnogo pametna mama, još pametnija od tate, mene, Lisa i Ane zajedno! Molim te nemoj da se ljutiš, one tebe puno vole, baš kao ja. Ken i onaj drugi Ken ih jednostavno ne zanima. Mislim da mi kupiš još hiljadu… Ne, milion Kenova! Ni jedan im se ne bi svideo. Kao što ti samo voliš tatu tako, tako Lisa voli Anu. Ja mislim da su one jednostavno tako napravljene. Ostale barbike kažu da je to nekakva greška ili nekakva bolest. Znam da nisu upravu. One su došle iz istih fabrika kao i ostale barbike, i sećam se da su mi bile savršene dok su još bile u kutiji. Možda smo mađioničari, mama. Mi smo baš njih dve izabrale, i baš njih dve su se zaljubile. Podseća me na one dosadne bajke o prinčevima i princezama koje mi čitaš, samo što mi imamo princezu Anu i princezu Lisu. To bi bila zanimljiva bajka! Mora da je neka sudbina što smo baš izabrale dve gej barbike. Da li ćeš da mi pomogneš mama? Ne želim da žive u strahu. Ne želim da se plaše da ćeš ih ti ili ove druge barbike slomiti i polomiti samo jer su drugačije. Ti si me naučila da budem dobra i da budem hrabra. Ti si me naučila da je uredu to što sam drugačija. Ti si mi rekla da me voliš bez obzira na sve. Mama, da li voliš mene i moje dve barbike lezbejke?

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Tu se veza prekide.

Ekran je zaslepljujuće sijao još nekoliko trenutaka, narušavajući tamu zadnjeg sedišta taksija. Ona rastvori mobilni telefon i izvadi karticu. Ostavila je da joj počiva na dlanu, kao ugrađeni čip za očitavanje njenog identiteta. Spustivši prozor, proturila je ruku i pustila da joj kartica sklizne u nepovrat. Sveži povetarac opusti grč na njenom licu. Ona utonu u sedište i spokojstvo noći. Pogled na osvetljenu Brandenburšku kapiju u daljini ispuni je mirnoćom, dok ju je tiho šumljenje motora nežno uspavljivalo.

Zapravo, nikada nije bila budnija.

„Opet se desilo.“

„Šta?“

„San“, reče Petra.

Đorđe neznatno opusti stisak ruke kojom ju je do tad čvrsto držao.

„Kao i svaki put – nastavi se tamo gde je prethodno stao. Vožnja taksijem se završila i sada sam na aerodromu. Samo što – to nisam ja.“

Petra zastade, čekajući da primeti tračak interesovanja na Đorđevom licu.

„Ja sam neko drugi. Stjuardesa me je oslovila sa gospodine. Zamisli, sve vreme sam muškarac, a da to nisam ni znala. Šta misliš, ko bi to mogao da bude?“

„Zar to nije malo uvrnuto?“, Đorđe je konačno progovorio.

„Da, ali na pozitivan način.“

„Kako nešto može da bude uvrnuto na pozitivan način?“, upitao je krajnje ozbiljno.

Bio je to jedan od trenutaka kada je Petra sebi priznavala da njen muž po nekim pitanjima ima limitiran pogled na svet, stoga je oćutala.

Stigli su u crkvu i Đorđe se odmah zaputio u pevnicu. Ona je zapalila sveću za nedavno počivšeg oca, pa izašla na cigaretu. Nije mogla da podnese Đorđev glas koji pokušava da nadjača sve ostale u horu, ne bi li Bog čuo da on za njega peva najglasnije.

Sneno se podižući sa jastuka, mislima je i dalje bila u snu, pitajući se da nepoznati muškarac, u čijem se telu obrela, nije kojim slučajem ostavio svoj odraz u nekom od avionskih okana. Ali, koliko god prebirala po sećanjima, ništa nije nalazila.

„Kada je sve to počelo?“, upita Đorđe, koji je već neko vreme ležao budan pored nje.

„Ne znam, pre oko mesec dana. Što?“

„Ništa, samo pitam.“

Ona shvati da je na umu imao smrt njenog oca.

Vukući omanji kofer, muškarac zastade ispred jedne od onih „Uradi sam“ prodavnica. Uđe unutra i zaputi se ka odeljku sa ručnim alatima. Opazi mladu prodavačicu i njenu nameru da mu ponudi pomoć, te se brzo okrete, dajući joj do znanja da ne želi nikakvu interakciju. Pravio se da zagleda nešto na gondoli, a zapravo je čekao da devojka prođe iza njegovih leđa.

Utvrdivši da je najzad sam, upustio se u razgledanje alata. Vrhovima prstiju, nežno je prelazio preko glomaznih čekića, turpija, klešta i testera, kao u kakvoj iščašenoj i pogibeljnoj igri zavođenja. Ruka mu se zaustavila na skalpelu, oštrice tanke kao papir.

Našavši se pred kasom, podigao ga je revere svog kaputa i nakrivio šešir. S glavom blago pognutom i pogledom koji se nije odvajao od novčanika, obezbedio je da njegovo lice ne bude viđeno.

„On hoće nekog da ubije“, rekla je Petra za doručom.

Parče hleba se zaustavilo na putu do Đorđevih usta.

„Šta ako je on zaista neko tamo, živa osoba od krvi i mesa, a ja, ne znam kako i ne znam zašto – nemoj da me pitaš – imam uvida u ono što je on spreman da uradi. Možda sve to sanjam da bih mogla da ga sprečim.“

„Dobro, Petra, šta ti je?“

„Moram da saznam ko je on!“

„Čuješ li ti sebe?“

Petra se primiri.

„Pričaš kao da si luda.“

Petra zaista dovede u pitanje ono što je izgovorila. Đorđe ju je gledao zabrinuto.

Ona ustade i pruži ruke ka njemu da ga zagrli.

„Daj, šta ti je, to sam i dalje ja.“

Đorđe se blago odmakne i pokaže na njene podlaktice.

„Šta je ovo?“

Bile su istačkane mrkim grebuckavim dlačicama.

„Izvini, srediću to.“

Bio je grub i kinjio je. Iako je rekao da je voli i prihvata takvu kakva jeste kada su saznali da ne može da začne. Da biološki nije predodređena da bude majka. Rekao je, a bio je grub i kinjio je, na ovaj ili onaj način, ali nikada po pitanju roditeljstva, jer, rekao je.

„Pričao sam sa đakonom“, započe Đorđe.

„O čemu?“

„O snu.“

„Zašto?! Zašto si ikome pričao o tome?“, povređeno izusti Petra.

„Rekao je da dođeš da popričate.“

„Šta ja imam da pričam sa njim?“

„Rekao je da se ti i dalje nisi oprostila sa ocem.“

„Šta?“

„I dalje te proganja u snovima. Sve te stvari, taj alat, i to, to su sve simboli očinske figure. Đakon će ti to bolje objasniti.“

„Ti hoćeš da napraviš da sam ja luda?!“

„Bežiš od istine, Petra.“

„Ne, ja se suočavam sa njom!“

Kotrljanje točkića kofera bio je jedini zvuk u pustoj ulici. Od momenta kada ga je prisvojio, nije ispuštao jezivi skalpel, skrivajući ga u džepu kaputa od znatiželjnih očiju. Sečivo je bilo ledeno. Prikupilo je svu studen noći.

Utom, začuše se koraci.

Vitka devojka na visokim platformama prođe kraj njega.

On je osmotri, pa nastavi pravo, idući u korak s njom.

Sečivo se polako grejalo u njegovom stisku.

Devojka je stigla do ugla ulice i lagano se okrenula na svojim pet…Petra…Petra…

„Petra!“

Đorđev povik je otrže iz sna. Njegovo lice bilo je nad njom. Snažno ju je stezao za ramena. I dalje je bila noć.

„Stenjala si. Nešto te je mučilo“, objasni Đorđe.

„Zašto si to uradio?“

„Dušo, to nije dobro za tebe.“

„Pusti me da sanjam!“

Nekoliko dana potom, upita je, kao i svakog jutra: „Je l’ bilo ponovo?“, a ona mu reče: „Prestalo je.“

Neko vreme je bio sumnjičav, ali je naposletku prihvatio.

Naravno da nije prestalo.

Prestalo je Petru da bude briga za Đorđa.

Posmatrala je uramljenu fotografiju u svojoj devojačkoj sobi. Na njoj je imala šest godina i bila maskirana u Supermena. Tata ju je mrzeo. Godinama je komentarisao, svaki put kada bi prošao pored njenog stola: „Zašto ne skloniš tu sliku?“

Petra pomisli kako je smrt oslobađajuća. Za dete, odlazak roditelja donosi neki vid rasterećenja. Ono dobija slobodu da čini stvari koje roditelj ne bi podneo da je i dalje živ.

Njegovom smrću, možemo da dozvolimo smrt onog dela sebe koji nikada nismo voleli.

„Gotova je kafica“, reče Petrina majka.

Sele su zajedno za sto.

Petra joj ispriča sve o snu.

„Daj, sine, to su budalaštine.“

„Stani, tu nije kraj. Mislila sam da je ta prolaznica njegova meta, ali nije. U jednom trenutku je prešao na suprotnu stranu ulice i zaputio se u skroz drugom pravcu.“

„Petra, dete, osvesti se. To je samo san.“

„Ali, mama, možeš li makar da pokušaš da razumeš?“

Majka srkne kafu, pa reče:

„Šta si mi ono pominjala za posao?“

Petra razočarano pogleda u stranu, shvatajući da neće dobiti ni majčinu podršku.

„Dobila sam ponudu za premeštaj. U Berlin“, suvo reče.

Majka iznenađeno podiže obrve.

„Pa šta ti Đorđe kaže na to?“

„Nismo pričali.“

Petra se vrati u svoj prazan stan. Đorđe je bio na dvodnevnom službenom putu. Sada je konačno imala vremena da nesputano sanja.

Muškarac stupi u pomrčinu haustora. Pogleda oko sebe kako bi se uverio da je sasvim sam. Pođe nekoliko koraka napred, pa uvidi da točkići kofera prave preveliku buku u odsustvu bilo kakvog drugog zvuka. Podiže kofer jednom rukom i nastavi napred.

Mutno svetlo nadolazećeg lifta obasja hodnik, a on kroz armirano staklo ugleda crne siluete. Na vreme se pozicionirao iza vrata lifta, ostavši neprimetan za dvoje mladih koji si otuda izlazili. Sačekao je da se ulazna vrata zgrade sa treskom zatvore iza njih, kako bi se pomakao iz svog skrovišta i hitro skliznuo u lift.

Dok se polako uspinjao ka višim spratovima, iskoristio je priliku da navuče lateks rukavice. Promrda prste u njima, kao da ih priprema za kakav delikatan posao.

Našavši se na željenom spratu, pođe hodnikom i stade ispred jednih vrata.

Uhvatio je za kvaku i ušao unutra.

Nije osmatrao prostor u kojem se obreo, već, kao da ga jako dobro poznaje, uputio se pravo ka jednoj sobi.

Unutra su duge zavese blago lelujale pred širom otvorenim prozorima, dopuštajući noćnom vazduhu da prostoriju učini ledenom poput operacione sale.

Sa suprotne strane bio je krevet.

U njemu je ležala Petra.

Plitko i spokojno dišući.

Muškarac se nadvi nad njom i zamahnu skalpelom.

Krv je kuljala dok joj je rezao dojke.

Potom oštricu zari u abdomen, kidajući njene jalove jajnike.

Napravi crveni rez ka skupljenoj vulvi.

Petra se nije ni makla.

Đorđe je pozvao Petrinu majku i rekao da joj je ćerka nestala.

Zatekao je prazan stan kada se vratio sa puta. Od tada je prošlo tri dana. Uzaludno je okretao Petrin broj, jer je ona svaki put bila nedostupna. Izvinio se tašti što joj se nije ranije obratio, ali sve je mislio da se Petra zbog nečega naljutila, te da će se vrlo brzo vratiti.

Izgleda da je bilo gore od toga.

Podneli su prijavu i istraga je pokrenuta.

Đorđe je posvedočio da iz stana ništa nije nestalo. Jedino ga zbunjuje odsustvo jednog omanjeg kofera. Može biti da ga je Petra nekome ranije dala, a da on za to nije znao.

Petrina majka provodila je duge noće, prizivajući milostive snove da prekinu bolna samopropitivanja: „Zašto je nisam slušala? Zašto nisam imala više razumevanja?“

Šest meseci kasnije, Đorđev telefon je zazvonio.

Bila je to Petra.

Grumen brige odvalio se sa njegove duše. Jedva je uspeo da se održi na nogama pod naglim gubitkom tereta. Sada je bio pravi trenutak da se prekrsti, ali on je do lica samo podigao telefon.

„Petra?“

Začu dobro poznati glas, za oktavu dublji.

„Saznala sam. Ja sam on.“

Tu se veza prekide.

Ekran je zaslepljujuće sijao još nekoliko trenutaka, narušavajući tamu zadnjeg sedišta taksija. Ona rastvori mobilni telefon i izvadi karticu. Ostavila je da joj počiva na dlanu, kao ugrađeni čip za očitavanje njenog identiteta. Spustivši prozor, proturila je ruku i pustila da joj kartica sklizne u nepovrat. Sveži povetarac opusti grč na njenom licu. Ona utonu u sedište i spokojstvo noći. Pogled na osvetljenu Brandenburšku kapiju u daljini ispuni je mirnoćom, dok ju je tiho šumljenje motora nežno uspavljivalo.

Zapravo, nikada nije bio budniji.

Lezbejsko – partizanska / Šifra: Dragona

Lezbejsko – partizanska / Šifra: Dragona

Lezbejsko – partizanska / Šifra: Dragona

Juče čekam tramvaj dvojku ispod Brankovog mosta. Stanica je pomjerena iza nekog mini bagera i to naravno nigdje nije označeno. Ulica je razrovana i radovi su u toku već neko vrijeme.

Na toj alter-bager stanici smo dekica, žena i njen sin gromada nabildana. Prilazi žena i pita me gdje ja idem..objasnim joj i ona kaže da je linija br. 2 izmjenjena zbog radova i uputi me gdje da siđem..to govori ljutito baš..zatim počinje da galami…

kako nema oznake za stanicu..
kako je ulica izrovana..
kako fasade otpadaju sa zgrada
i kako mogu nekog ubiti…
kako je ona u toj ulici rodjena i tu živi
i kako se sve promijenilo
i kako je se u toj ulici okupljaju smrdljivi lezbejke,pederi,cigani i izbjeglice
i kako je to njoj sve pod prozorom..
i ona to mora da gleda..

U meni već kulja, tijelo mi upija tu mržnju i sve te užasne riječi..dišem, smirujem se i pijem vode i gledam u tog dečka gromadu kako se smješka..strah me je pomalo i muka mi je!

Naiđe dvojka, ali ne tramvaj već bus. Uđemo mi svei u taj bus i ja se udaljim od njih…pijem vode i mislim se koliko stvari u životu kao lezbejke oćutimo i zamislim da svaki put kad čujem lezbofoban komentar i ne odreagujem stanem na sred trga i gomilu puta vičem, lezbejka,lezbejka na glas – da poništim taj jedan lezbofobni. Ta fantazija me uveseli i malo mi diže energiju.

Onei su svei sjeli skupa na ona četiri zajednička mjesta u busu i dalje pričaju, gledam u njih i mislim se pa neću da odćutim ovo!

Prije izlaska na stanicu, odem do te žene i obratim joj se iz nekog lijepog mjesta u sebi:
draga, ja sam lezbejka i sa onim komentarom od malo prije ste me bas povrijedili. Znate i nama lezbejkama smeta sto nema oznake za stanicu, i nama smeta sto je saobraćaj neuređen, i meni smeta ta fasada koja se obrušava i skroz mi je nebitno koga može da ubije, mene ili vas ili nekog trećeg..strašno je da to realno može da se desi jer oni koji dobijaju plaće ne mare za to…

Ona se onako partizanski otvorenim dlanom dotaknu po srcu i reče: izvini, izvini sto sam te povrijedila, nije mi bila namjera, molim te izvini.
Pružim joj ruku i kazem ok je. Dva puta onako nježno stisnemo ruku jedna drugoj gledajući se u oči duboko. Zahvalim joj se što mi je rekla na kojoj stanici da siđem.
Dečko gromada osta zapanjen bez -A!  Kao i svei ostalei kojei su nas slušalei u busu.
Bus stade i ja izađem na stanici, sad sa nekim lijepim i zadovoljnim osjećajem u svom tijelu.

Ljudskost / Šifra: 123456789

Ljudskost / Šifra: 123456789

Ljudskost / Šifra: 123456789

Teško ustajem. Omamljenost sa paučinom na očima koja se teško skida. Pranje lica iznad crvenog lavora na neuparenoj stolici iz mračne sobe. Na stolu pola kifle sa margarinom i čaj. Onaj najjeftiniji.

– Prijatno! A sad popij lek pa možeš da kreneš. I požuri da ne zakasniš!

Ulazak na velika vrata započinje udarcem u glavu. Jedan, pa drugi, treći, peti…. Iz pozadine lica bez pokreta. Lica sa invaliditetom. Invalididet izbora. Držim laktove na licu dok šakama prekrivam potiljak. Na mermernoj kocki, u uglu pored betonske saksije za cveće.

Cveće sa jedva šest živih listova. Zemlja suva.

Pauza na dole. Skok u prazno. A prazno je puno ostataka koraka.

– Šta to pokušavaš?! Uzmi!

Hladna voda sa dve kocke šećera sliva se niz grlo.

Tako je izgledala svakodnevica devedesetih. Već duže vreme ne stavljam ruke preko glave. Ne sedim pored mrtvog cveća. Ne hodam tim hodnicima. Ne hodam. Sedim. Od petog sprata do prizemlja ima bar petnaest metara. Ne umem da procenim. U šest izjutra staza koja vodi u zgradu je čista. Čista od koraka i ljudske kontaminacije. Obično starac sa prizemlja u sedam počinje sa udarcima. Udara po daskama zabijajući eksere. Ekseri spajaju tanke drvene poluge. Satima. Udarci prestaju kada sunce počne da zalazi. Njegova saputnica, bele tanke kose izlazi da ga pozove na obedovanje negde oko dva. Nju retko možete sresti. U međuvremenu nastaju lestve. Nedovoljno visoke da dosegnu prvi sprat. Eventualno balkon u prizemlju.

Šta me sprečava da skočim? Zatvor. Sedim i gledam. Zatvor. Izolacija. Strah da izađem kroz vrata. Lakše je izaći kroz prozor. Kroz prozor je samo jedan korak ka izlazu. Vrata ima nekoliko. Vrata od sobe. Vrata od stana. Vrata od lifta. Vrata od hodnika. Vrata od zgrade. A koraka bezbroj.

Omamljenost. Teško ustajem. Naočare leže na drugom kraju. Prvo je usledio udarac u predelu jagodice, a potom, na zemlji i drugi, u predelu nosa. Vid je u blur modu. Ne znam kako sam došao do bolničkog kreveta. Dva uniformisana čoveka zapisuju podatke.

– Ne sećam se. Ne znam kako su izgledali.

Jedan je imao crvenu, a drugi sivu majicu. Ili je ipak bila svetlo plava?

– Samo smo šetali. Išli smo kući. Ne znam od kada su nas pratili. Ne znam ništa. Ne sećam se tačno.

U policijskoj stanici smo davali izjave. Ispitivali su nas s kime živimo, da li imamo posao, decu, porodice. Policajci su više fokusirani na devojke.

– Kako nemate nikoga? Tako lepe devojke……

Odgovaramo što je brže moguće. Želimo da odemo, da što pre napustimo stanicu. Izostavljam podatke o porodici. Imam samo mamu i sestru. Zapravo, niko me nije ni pitao o detaljima. Ali za svaki slučaj prebiram po ličnim podacima u glavi. Na pitanje zašto su vas napali niko nije dao odgovor. Mogu da pretpostavim. Svo troje smo bili u crnom. Prijateljica kaže da su vikali i dobacivali nešto kao ‘sekta, sekta’.

Ovako izgleda svakodnevica danas. Zaboravljam da stavljam ruke preko glave dok koračam centrom grada. Strah da ću zaboraviti drži me između četiri zida.

Lažna ljudskost. Iluzija u kojoj se gušim.

U sudnici mesecima posle postavljen mi je niz pitanja:

– Da li ste u sekti?

– Da li ste u Jehovinim svedocima?

– Da li ste nekada nekoga vrbovali?

Odgovor na sva tri pitanja je bio ne. Odgovori su ušli u zapisnik kao deo moje (samo)odbrane. Servirane laži koje su postale nečija istina. Moje ‘ne’ delovalo je neubedljivo. Istina je neubedljiva. Lažna istina ima mnogo jači efekat. Čak i psiholozi savetuju da ‘ramišljate pozitivno’ pa će vam sve pozitivno i krenuti. Ubediti sebe da se ništa strašno nije dogodilo, ili možda bolja varijanta – da se neće više ponoviti. Isto kao ubediti sebe da u frižideru ima sasvim dovoljno hrane iako osim hleba i margarina nema drugih namirnica. Ubediti sebe da je strah besmislen i neosnovan, staviti osmeh na lice i pomiriti se lakše sa svakodnevicom. Poverovati da od petog sprata do podnožja zapravo nema više od petnaest metara. No, to možda i može biti istina.

Sivi zid okrečen do pola ima mali otvor. Obično se iza stakla nalazi glas. Kada je toplo, žena u poodmakloj starosti svakih 15 minuta izlazi iz linije reda u obližnju prostoriju, iza malih drvenih vrata. Zimi sedi na stolu. Niski sto zelene površine iza stakla. Ima i blata. Sa druge strane glas, papir i pečat. Udarci. Iznad kalendara je i njeno lice. Uramljeno. Zamrznuto. Kao da i sada u fizičkom odsustvu bez ijedne reči poručuje isto, onako histerično, da ne stojimo zbijeni tu ispred jer nema gde da se prolazi.

Njene zamene, kloniranih izraza, listaju stranice crvene knjige. Kao u školi.

– Treća vrata levo! Tamo čekajte!

Još jedna laž. Da će se sa odlaskom jednih usluga poboljšati.

Redovi su isti kao pre deset godina. U liniji za pečat i potpis juče je jedna starija gospođa kolabrirala. Dva čoveka u kasnim četrdesetim sagnuli su se da je pridignu. Stala je pridržavajući se desnom šakom za zid.

– Ovo je nehumano! Kao da smo stoka!

– I jesmo stoka.

– Govorite u svoje ime.

– Kakvo je to ponašanje!

– Zašto ne napravite dva šaltera!

– Gospodine, postoje dva šaltera. Stanite u red!

– Stojim tu već dva sata! Samo mi pečat treba pa da idem!

– Ja sam bila ispred Vas! Ne gurajte se! Kakav je to način! Stanite tamo!

Žena masne kose i prljave odeće pokazala je na začelje reda u dnu male čekaonice bliže zidu.

Čovek u ranim pedesetim se gunđajući pomerio na kraj.

Sedim i čekam na šačicu razgovora. Strpljivo. Prebiram po mislima. Više ni sâm nisam siguram šta je istina. Da li se udarac uopšte dogodio? Dok sam u periodu nakon napada lutao hodnicima zgrade suda u potrazi za besplatnom pravnom podrškom, mlada sutkinja koja je bila voljna da me primi na razgovor mi je jasno stavila do znanja da niko ne može da mi pomogne.

– Zadobili ste dakle samo lakše telesne povrede? Niste ostali u bolnici? Šta da vam kažem? Jednu moju prijateljicu je pre nekoliko godina jedan čovek u večernjim satima pretukao ispred Tempa. Slomio joj je ruku i zadobila je ozbiljne povrede glave, ali nije osuđen . I ona sada svakodnevno mora da suočava sa tim. Da sama odlazi do prodavnice, ide u nabavku. Jedino što mogu da Vam kažem jeste da izbegavate mesta napada.

– Šta to znači? Da treba da sedim kod kuće između četiri zida?! Mislim, napadi su se događali u svim delovima grada…..

– Stvarno mi je žao, ali ne mogu da Vam pomognem. Da li ste u braku?

– Nisam.

– Eto, ako budete u braku, pa se budete razvodili onda ću moći da Vam pomognem.

Rekla je uz osmeh mlada sutkinja.

„Laž, kako se zvanično definiše, je tvrdnja suprotna istini. Ova definicija se pripisuje svetom Avgustinu koji je prvi „razmišljao“ o laži. („Laž i obmana su negiranje istine.“)”

Odnos prema istini je stvar pojedinca. Moju istinu niko ne želi da čuje čak ni kada se glasno izgovori. Uglavnom ostaje skvrčena u korenu jezika. Pretvara se u knedlu. Knedla se pretvori u tremor, tik, a ovaj u izolaciju. U tišinu. Između četiri zida samoponavljanje u glavi donosi konfuziju. Bezvoljnost. Nesvrsishodnost ustajanja iz postelje. Omamljenost sa paučinom na očima koja se teško skida. Kapci se otvore ka belini plafona. Razmišljanje teče. Ustati. Ležati. Ugušiti se…..

U mnogim slučajevima laž je  potrebna, jer da bi se održala, neophodna je strategija koja podrazumeva veliki broj dodatnih laži i trošenje velike količine energije.

Nakon pet sati ustajem. Odlazim do kuhinje. Otvaram frižider. Vadim margarin, hleb….

Kljunovi – desetak metara severno. Iza leđa točkovi – analogna forma. Koraci, južno ka donjim platformama. U desnoj ruci drži mali nož sa crvenom plastičnom drškom.

Levom pridržava zglobove.

– Ovo je trebalo ti da uradiš! Nikada mi ne pomažete! Ali zato uvek znate sesti za sto, na gotovo!

Talasasti, metalni završetak razdvaja delove praveći geometrijska tela nepravilnih oblika. Reči zamenjuje govor tela, mehanički talasi prolaska metala kroz meso. Obrok svakodnevice. Majčina kuhinja.

– Prijatno!

Nekada je u vreme velikog odmora ispred žute, drvene kapije stajala baba u crnom. Nema kapije. Žuta zemlja sa oazama uvele trave. Ostaci zidova i prozorsko okno. Imam 13 godina. Nemam nikoga. Nemam – jedino što mi ostaje u mislima. Ako zatvorim kapke – putujem.

Ćelije organizma transportujem drugim nivoima daleko izvan hodnika, više od potkrovlja, niže od betonskih ploča u podnožju.

Okrećem se na drugu stranu. Spuštam kapke. Možda ću sutra skočiti. Danas nemam energije. Putujem.

Najbolja priča na konkursu “Šarolika pera”- Kupanje / Autor: Nemanja Brdar

Najbolja priča na konkursu “Šarolika pera”- Kupanje / Autor: Nemanja Brdar

Najbolja priča na konkursu “Šarolika pera”- Kupanje / Autor: Nemanja Brdar

Heiki Pääsuke je tog vrućeg junskog dana sjedio na svojoj terasi žvaćući komade sjećanja. Tišina mu je odzvanjala u ušima što ga je neizmjerno nerviralo i zato je bacio jedan oštar pogled na susjedovu mačku od čega je ona ciknula i skočila u bunar.

– Samoubistvo je čudna stvar. Ubica te uvijek uhvati nespremnog. – govorio bi.

Ovaj student germanistike je volio jesti Schwarzwald tortu i znojiti se sa šestogodišnjim dječacima. Lizao je ogledalo prije nego što se ogleda, imao je mokar jezik i mogao je da guzovima zamahne tako jako da bi poletio na krov. Često bi ga tamo vidjeli komšije kako pljuje na zebe i sisa golubije kandže. Volio je brinete. Imao je madež u obliku krsta sa desne strane usta, lijevo oko žuto i osmijeh mu je uvijek bio ispod riđe kose.

Oko u oko

Ono što je bitno, važno je da znam

Mora se piti i biti sâm.

Al’ normalno je da poželim katkad,

Jamu, damu,

Rupu i supu,

I sliku neku da stavim u ram.

Bilo mi je poprilično dosadno. Nisam znao da li vrijeme dolazi ili odlazi i da li sunce grije mene ili ja njega kada sam začuo glas svog prijatelja:

– Tere päevast![1] – rekao je Erki Järvi[2] ulazeći na terasu kroz odškrinuta vrata. Nisam ništa odgovorio jer sam bio previše zauzet nošenjem odjeće da bih razgovarao s njim. A on je nastavio:

– Danas je vazduh posebno slan?!  – Da, danas je utorak. Rekao sam to jer sam znao da utorkom ptice lete unazad i da je vazduh slan od njihovih suza. Erki je sjeo pored mene, a ja sam gledao kako je u mom vrtu jedna hrizantema uhvatila djetlića, malo ga prožvakala i ispljunula. Jedino logično objašnjenje za ovo bila je činjenica da su djetlići pomalo opori u ovo doba godine.

Na krilu mi je bio udžbenik holandskog jezika, koji se lelujao plutajući na muškoj poplavi ispod njega.

Erki me upitao:  – Narandžasto? Prodaj mi tu knjigu?  – Šta će ti? – upitao sam nevoljko gledajući kako je on bacio svoje vreteno preko ograde da ga ližu komšijski psi. (Zašto da psi to rade?)  – To nije tvoja stvar. Ni ja tebe ne pitam zašto imaš uši. Ali ako moraš znati, idem uskoro u Belgiju pa se moram pripremiti.  – Meni treba. Nije to Biblija! – No! Platiću ti originalnu cijenu knjige, ali nemam novac sa sobom. – Ho ho ho! Ti bi šišao ovce i cuclao bika! – Poslušaj me! Novac ću ti vratiti za tačno godinu dana, na obali Peipsi järv[3], i obećavam da ću svakog dana nadolazeće godine ostavljati po jednu krunu u tašnicu od jelenske kože i da ću posljednjeg dana nadolazeće godine, tj. za 365 dana otići na jezero i ponijeti tu tašnicu sa sa sobom.

Otvorio sam korice i na prvoj strani vidio cijenu zapisanu grafitnom olovkom: 169 kruna, a on je rekao:  – Novac je za čupave žene i ljubičaste pse.

Nisam baš razumio šta mu je to trebalo značiti, ali prije nego što sam se snašao zabio je u moje uho svoj maljavi jezik. Nisam se bunio pošto mi je to godilo, a zar ono što godi može biti loše? Lizao mi je uho oko minut, prešao na vrat i počeo da mi trlja prsa ševom koju je ulovio pri dolasku, a koja je širila oko sebe ugodan miris pečenja jer su je pržili njegovi vrući dlanovi. Kada je trebao da siđe do mojih južnih predjela i da i tu pokaže svoje umijeće koje je usavršavao tolikih godina jedenja sladoleda, naglo je ustao, popravio odijelo i rekao:  – Muško sjeme najbolje klija u oktobru, ali plodove daje samo u junskoj vodi. Pljunuo je minijaturni džemper koji je ispleo u ustima od mojih malja i izlazeći namjestio hlače na zadnjici jer ga je tu, očito nešto žuljalo. Sa ulice mi je još doviknuo:  – Ogledanje je pljuvanje na samoga sebe. (šta god mu ovo značilo…)

Erki mi nije bio posebno drag. Bio je pomalo dosadan, kao čovjek koga je majka rodila šeste subote od prvoga maja, kada štuke cvrkuću a gavez raste prema unutrašnjosti zemlje, a imao je na svakoj šaci po šest prstiju. Podnosio sam ga samo jer bi ovi naši sastanci bili najbliže onome što dijete vidi na selu i vikne: Mama, zašto one dvije krave jašu jedna drugu? Zašto sam ga trpio?! Zato što svaki put kad bih krenuo da se okupam u ženi, ne bih uspijevao, jer je ono što sam imao ja, a nije imala ona, bilo u obliku ključa za koji je postojala samo jedna brava, a voljelo je da nosi brkove i da me zadirkuje u društvu. Jedinu utjehu u ovom nereproduktivnom škripcu su mi pružali Erki, a povremeno i moje ruke…(Šta?! Kao da vi nikada niste grickali nokte?!)

Iz razmišljanja prenula me je komšijska mačka koja mi je, ispevši se iz bunara, prišla i odvalila takvu šamarčinu da sam odmah prebrojao sve zalogaje jučerašnjeg variva.

Nakon našeg susreta u junu, prošlo je mnogo vremena a da nisam vidio Erkija. Potrošio sam nokte na rukama, nogama, pa i zalihu koju sam čuvao „za ne daj Bože“. Hitno mi je trebao „prijateljski razgovor“.

A onda jednog oktobarskog dana kada su nebesa bila bremenita, vraćao sam se sa predavanja i pred vratima sam pronašao veliki pravougaoni paket.  – Ljubičaste mi cipele! – uzviknuo sam od iznenađenja. Unio sam paket unutra i raspakovao ga. Bilo je to veliko ogledalo marke „Afspiegelen Antwerpen“, na kojem je bila zalijepljena koverta sa pismom sljedećeg sadržaja: „Ljubljeni Heiki.

Na svijetu sve postoji u paru. Tako i čovjek postoji u broju dva. Naime, svako ljudsko biće je tek dio slagalice, tačnije polovina. Ili si brava, ili si ključ. Tu pol ne igra nikakvu ulogu. I koliko god se tebi činilo da vidiš svoj lik u ogledalu, varaš se. Sa druge strane je (u tvom slučaju) brava koja imitira svaki tvoj pokreti i tvoje vlastite crte lica. Mada je moguće da si ti taj koji imitira, ili jednostavno imitirate jedno drugo, i u toj igri postajete jedno, androgino biće. Ti se sada pitaš, kako da dođeš do svoje dugo tražene brave. Pa jednostavno je. Samo jedno od vas treba da napravi grešku u imitaciji i tako naruši igru podražavanja. Tada se ogledalo otključa i postaje prozor i portal do svijeta tvoje brave i tad samo trebaš zaplivati… Ali pazi, jer nikada ne možeš da otvoriš vrata a da ne promijeniš samog sebe ili onog čija si vrata otvorio. Čovjek nikada ne zna šta je iza ogledala.

Usta punih vina, a međunožja poljubaca, tvoj Erki…
P.S. Ovo ogledalo stavi iznad kreveta, jer se u snu sudaraju talasi dva svijeta, a šta je onda drugo krevet nego li brod…“

A iako sam u samoći živio dugo

I bacao kosti psima i njima,

Koji htjedoše da mi se približe samo,

Lik, krik,

Crv i krv,

I jedna loše napravljena rima,

Pokazaše da zabluda je u kostima.

Stavio sam ogledalo iznad kreveta. Te noći, onda kad se čovjek više ne može odbraniti od sna, odlučio sam da učinim nešto nepredvidivo. Kad sam zaklopio oči, i kada sam trebao da isplovim u okean sna, sjetio sam se smrada nogu moga djeda nakon završetka njegovog ljetnjeg posta u kupanju, i to je bilo dovoljno da me u potpunosti razbudi. Kada sam izašao na obalu jave i otvorio oči, moj odraz je već spavao. Tada mi je niz tijelo potekao kipući sirup. Pod prstima sam osjetio znoj mirisa lubenice, a moj znoj je inače mirisao na patlidžan. Osjetio sam u ustima bradavicu veličine avgustovskog krastavca i pljuvačku koja je mirisala na anis a moja je mirisala na masline. U ogledalu iznad sebe sam mogao vidjeti ženski lik crne kose i ljubičastih očiju.

Na ključu sam, po prvi put osjetio vjetrove sa Baltika, koprcajući se u kipućem jezeru svoga kreveta. Vrišteći od neočekivanosti, samo sam zahvalio Erkiju za mogućnost da uvidim kako je divno okupati se u ženi. Postao sam alatka za sječenje ženskog mesa.

– A tako se, dakle, moli u ženskoj crkvi! – uzviknuo sam nakon te noći.

Konačno sam shvatio kakav je osjećaj kad eksplodira ševa u letu, a na tle ispadnu njena nesnesena jaja. Bogami, ženska religija nije isto što i muška!

Poslije sam mnogo puta pokušao da ponovo zaplivam u srebrnastoj površini, tražeći tu žensku crkvu. A glad je rasla u meni. Nije to bila glad kakvu osjetiš kada vidiš svježi hljeb sa prepeličjim jajima pa kažeš: Ovaj mi miris izuva mrak u cipelama! Ne. Ova glad je bila gora. To je bila glad za molitvom. (Nije to čudno. Ljudi u nedostatku molitve, u samoći, mogu da polude. A zašto bi ova bila drugačija?!). Od ove gladi sam osjetio kako mi mršavi mozak, a hlače mi postaju široke oko struka i uske neposredno ispod. Osim toga, dešavale su mi se čudne nezgode. U januaru sam odjednom pao na ulici jer sam osjetio užasan tup udarac u glavu. Ostao sam jedva živ – doktori su se 5 dana borili za moj život. (Kažu: Batali hodanje u januaru, tad čak ni đavo čarape ne presvlači!)

No, bližio se dan vraćanja duga. Konačno, 6. juna sam pošao na autobusku stanicu da kupim kartu do Peipus jezera. Karta je koštala 132 krune. Kako neobičan iznos! Poskupili su! (Taj prokleti javni prevoz! Uvijek se nešto žale, a vidi ovo…)

Stigao sam u Kallaste u 6 popodne (A zna se da se dobre domaćice ubijaju u 6 popodne) i stao na ponton na jezeru. Bilo je toliko vedro da pomislih: Sigurno je bio ovako vedar dan kad su Feničani otkrili staklo.

Odlučio sam da sačekam Erkija. Sagnuo sam se srebrnastoj površini vode se da osjetim temperaturu. Očekivao sam da ću, kao i uvijek do sad, vidjeti svoj ljubljeni lik, ali umjesto toga sam ugledao ženski lik crne kose i ljubičastih očiju koji se činio tako na dohvat ruke, a voda odjednom neodoljivo zamirisa na lubenice. U tom trenutku glad posta neizdrživa, pa sam pružio ruku u vodu. Iduće čega se sjećam jeste osjećaj kao da mi leđa gore od nekog žarača. Koprcajući se u jezeru, i tražeći jelensku torbicu, računao sam koliko mi je to Erki novca ostao dužan:

 

__________________________________

A šta reći,

Kako da opereš

Noge

Kada noge

Više

Nemaš.

 

[1] Zdravo!

[2] Erki (nordijsko ime, znači „vječiti vladar“); Järv (est. „jezero“)

[3] Jezero Peipus, Čudsko jezero