Ja sam on / Šifra: GregorSamsa

Tu se veza prekide.

Ekran je zaslepljujuće sijao još nekoliko trenutaka, narušavajući tamu zadnjeg sedišta taksija. Ona rastvori mobilni telefon i izvadi karticu. Ostavila je da joj počiva na dlanu, kao ugrađeni čip za očitavanje njenog identiteta. Spustivši prozor, proturila je ruku i pustila da joj kartica sklizne u nepovrat. Sveži povetarac opusti grč na njenom licu. Ona utonu u sedište i spokojstvo noći. Pogled na osvetljenu Brandenburšku kapiju u daljini ispuni je mirnoćom, dok ju je tiho šumljenje motora nežno uspavljivalo.

Zapravo, nikada nije bila budnija.

„Opet se desilo.“

„Šta?“

„San“, reče Petra.

Đorđe neznatno opusti stisak ruke kojom ju je do tad čvrsto držao.

„Kao i svaki put – nastavi se tamo gde je prethodno stao. Vožnja taksijem se završila i sada sam na aerodromu. Samo što – to nisam ja.“

Petra zastade, čekajući da primeti tračak interesovanja na Đorđevom licu.

„Ja sam neko drugi. Stjuardesa me je oslovila sa gospodine. Zamisli, sve vreme sam muškarac, a da to nisam ni znala. Šta misliš, ko bi to mogao da bude?“

„Zar to nije malo uvrnuto?“, Đorđe je konačno progovorio.

„Da, ali na pozitivan način.“

„Kako nešto može da bude uvrnuto na pozitivan način?“, upitao je krajnje ozbiljno.

Bio je to jedan od trenutaka kada je Petra sebi priznavala da njen muž po nekim pitanjima ima limitiran pogled na svet, stoga je oćutala.

Stigli su u crkvu i Đorđe se odmah zaputio u pevnicu. Ona je zapalila sveću za nedavno počivšeg oca, pa izašla na cigaretu. Nije mogla da podnese Đorđev glas koji pokušava da nadjača sve ostale u horu, ne bi li Bog čuo da on za njega peva najglasnije.

Sneno se podižući sa jastuka, mislima je i dalje bila u snu, pitajući se da nepoznati muškarac, u čijem se telu obrela, nije kojim slučajem ostavio svoj odraz u nekom od avionskih okana. Ali, koliko god prebirala po sećanjima, ništa nije nalazila.

„Kada je sve to počelo?“, upita Đorđe, koji je već neko vreme ležao budan pored nje.

„Ne znam, pre oko mesec dana. Što?“

„Ništa, samo pitam.“

Ona shvati da je na umu imao smrt njenog oca.

Vukući omanji kofer, muškarac zastade ispred jedne od onih „Uradi sam“ prodavnica. Uđe unutra i zaputi se ka odeljku sa ručnim alatima. Opazi mladu prodavačicu i njenu nameru da mu ponudi pomoć, te se brzo okrete, dajući joj do znanja da ne želi nikakvu interakciju. Pravio se da zagleda nešto na gondoli, a zapravo je čekao da devojka prođe iza njegovih leđa.

Utvrdivši da je najzad sam, upustio se u razgledanje alata. Vrhovima prstiju, nežno je prelazio preko glomaznih čekića, turpija, klešta i testera, kao u kakvoj iščašenoj i pogibeljnoj igri zavođenja. Ruka mu se zaustavila na skalpelu, oštrice tanke kao papir.

Našavši se pred kasom, podigao ga je revere svog kaputa i nakrivio šešir. S glavom blago pognutom i pogledom koji se nije odvajao od novčanika, obezbedio je da njegovo lice ne bude viđeno.

„On hoće nekog da ubije“, rekla je Petra za doručom.

Parče hleba se zaustavilo na putu do Đorđevih usta.

„Šta ako je on zaista neko tamo, živa osoba od krvi i mesa, a ja, ne znam kako i ne znam zašto – nemoj da me pitaš – imam uvida u ono što je on spreman da uradi. Možda sve to sanjam da bih mogla da ga sprečim.“

„Dobro, Petra, šta ti je?“

„Moram da saznam ko je on!“

„Čuješ li ti sebe?“

Petra se primiri.

„Pričaš kao da si luda.“

Petra zaista dovede u pitanje ono što je izgovorila. Đorđe ju je gledao zabrinuto.

Ona ustade i pruži ruke ka njemu da ga zagrli.

„Daj, šta ti je, to sam i dalje ja.“

Đorđe se blago odmakne i pokaže na njene podlaktice.

„Šta je ovo?“

Bile su istačkane mrkim grebuckavim dlačicama.

„Izvini, srediću to.“

Bio je grub i kinjio je. Iako je rekao da je voli i prihvata takvu kakva jeste kada su saznali da ne može da začne. Da biološki nije predodređena da bude majka. Rekao je, a bio je grub i kinjio je, na ovaj ili onaj način, ali nikada po pitanju roditeljstva, jer, rekao je.

„Pričao sam sa đakonom“, započe Đorđe.

„O čemu?“

„O snu.“

„Zašto?! Zašto si ikome pričao o tome?“, povređeno izusti Petra.

„Rekao je da dođeš da popričate.“

„Šta ja imam da pričam sa njim?“

„Rekao je da se ti i dalje nisi oprostila sa ocem.“

„Šta?“

„I dalje te proganja u snovima. Sve te stvari, taj alat, i to, to su sve simboli očinske figure. Đakon će ti to bolje objasniti.“

„Ti hoćeš da napraviš da sam ja luda?!“

„Bežiš od istine, Petra.“

„Ne, ja se suočavam sa njom!“

Kotrljanje točkića kofera bio je jedini zvuk u pustoj ulici. Od momenta kada ga je prisvojio, nije ispuštao jezivi skalpel, skrivajući ga u džepu kaputa od znatiželjnih očiju. Sečivo je bilo ledeno. Prikupilo je svu studen noći.

Utom, začuše se koraci.

Vitka devojka na visokim platformama prođe kraj njega.

On je osmotri, pa nastavi pravo, idući u korak s njom.

Sečivo se polako grejalo u njegovom stisku.

Devojka je stigla do ugla ulice i lagano se okrenula na svojim pet…Petra…Petra…

„Petra!“

Đorđev povik je otrže iz sna. Njegovo lice bilo je nad njom. Snažno ju je stezao za ramena. I dalje je bila noć.

„Stenjala si. Nešto te je mučilo“, objasni Đorđe.

„Zašto si to uradio?“

„Dušo, to nije dobro za tebe.“

„Pusti me da sanjam!“

Nekoliko dana potom, upita je, kao i svakog jutra: „Je l’ bilo ponovo?“, a ona mu reče: „Prestalo je.“

Neko vreme je bio sumnjičav, ali je naposletku prihvatio.

Naravno da nije prestalo.

Prestalo je Petru da bude briga za Đorđa.

Posmatrala je uramljenu fotografiju u svojoj devojačkoj sobi. Na njoj je imala šest godina i bila maskirana u Supermena. Tata ju je mrzeo. Godinama je komentarisao, svaki put kada bi prošao pored njenog stola: „Zašto ne skloniš tu sliku?“

Petra pomisli kako je smrt oslobađajuća. Za dete, odlazak roditelja donosi neki vid rasterećenja. Ono dobija slobodu da čini stvari koje roditelj ne bi podneo da je i dalje živ.

Njegovom smrću, možemo da dozvolimo smrt onog dela sebe koji nikada nismo voleli.

„Gotova je kafica“, reče Petrina majka.

Sele su zajedno za sto.

Petra joj ispriča sve o snu.

„Daj, sine, to su budalaštine.“

„Stani, tu nije kraj. Mislila sam da je ta prolaznica njegova meta, ali nije. U jednom trenutku je prešao na suprotnu stranu ulice i zaputio se u skroz drugom pravcu.“

„Petra, dete, osvesti se. To je samo san.“

„Ali, mama, možeš li makar da pokušaš da razumeš?“

Majka srkne kafu, pa reče:

„Šta si mi ono pominjala za posao?“

Petra razočarano pogleda u stranu, shvatajući da neće dobiti ni majčinu podršku.

„Dobila sam ponudu za premeštaj. U Berlin“, suvo reče.

Majka iznenađeno podiže obrve.

„Pa šta ti Đorđe kaže na to?“

„Nismo pričali.“

Petra se vrati u svoj prazan stan. Đorđe je bio na dvodnevnom službenom putu. Sada je konačno imala vremena da nesputano sanja.

Muškarac stupi u pomrčinu haustora. Pogleda oko sebe kako bi se uverio da je sasvim sam. Pođe nekoliko koraka napred, pa uvidi da točkići kofera prave preveliku buku u odsustvu bilo kakvog drugog zvuka. Podiže kofer jednom rukom i nastavi napred.

Mutno svetlo nadolazećeg lifta obasja hodnik, a on kroz armirano staklo ugleda crne siluete. Na vreme se pozicionirao iza vrata lifta, ostavši neprimetan za dvoje mladih koji si otuda izlazili. Sačekao je da se ulazna vrata zgrade sa treskom zatvore iza njih, kako bi se pomakao iz svog skrovišta i hitro skliznuo u lift.

Dok se polako uspinjao ka višim spratovima, iskoristio je priliku da navuče lateks rukavice. Promrda prste u njima, kao da ih priprema za kakav delikatan posao.

Našavši se na željenom spratu, pođe hodnikom i stade ispred jednih vrata.

Uhvatio je za kvaku i ušao unutra.

Nije osmatrao prostor u kojem se obreo, već, kao da ga jako dobro poznaje, uputio se pravo ka jednoj sobi.

Unutra su duge zavese blago lelujale pred širom otvorenim prozorima, dopuštajući noćnom vazduhu da prostoriju učini ledenom poput operacione sale.

Sa suprotne strane bio je krevet.

U njemu je ležala Petra.

Plitko i spokojno dišući.

Muškarac se nadvi nad njom i zamahnu skalpelom.

Krv je kuljala dok joj je rezao dojke.

Potom oštricu zari u abdomen, kidajući njene jalove jajnike.

Napravi crveni rez ka skupljenoj vulvi.

Petra se nije ni makla.

Đorđe je pozvao Petrinu majku i rekao da joj je ćerka nestala.

Zatekao je prazan stan kada se vratio sa puta. Od tada je prošlo tri dana. Uzaludno je okretao Petrin broj, jer je ona svaki put bila nedostupna. Izvinio se tašti što joj se nije ranije obratio, ali sve je mislio da se Petra zbog nečega naljutila, te da će se vrlo brzo vratiti.

Izgleda da je bilo gore od toga.

Podneli su prijavu i istraga je pokrenuta.

Đorđe je posvedočio da iz stana ništa nije nestalo. Jedino ga zbunjuje odsustvo jednog omanjeg kofera. Može biti da ga je Petra nekome ranije dala, a da on za to nije znao.

Petrina majka provodila je duge noće, prizivajući milostive snove da prekinu bolna samopropitivanja: „Zašto je nisam slušala? Zašto nisam imala više razumevanja?“

Šest meseci kasnije, Đorđev telefon je zazvonio.

Bila je to Petra.

Grumen brige odvalio se sa njegove duše. Jedva je uspeo da se održi na nogama pod naglim gubitkom tereta. Sada je bio pravi trenutak da se prekrsti, ali on je do lica samo podigao telefon.

„Petra?“

Začu dobro poznati glas, za oktavu dublji.

„Saznala sam. Ja sam on.“

Tu se veza prekide.

Ekran je zaslepljujuće sijao još nekoliko trenutaka, narušavajući tamu zadnjeg sedišta taksija. Ona rastvori mobilni telefon i izvadi karticu. Ostavila je da joj počiva na dlanu, kao ugrađeni čip za očitavanje njenog identiteta. Spustivši prozor, proturila je ruku i pustila da joj kartica sklizne u nepovrat. Sveži povetarac opusti grč na njenom licu. Ona utonu u sedište i spokojstvo noći. Pogled na osvetljenu Brandenburšku kapiju u daljini ispuni je mirnoćom, dok ju je tiho šumljenje motora nežno uspavljivalo.

Zapravo, nikada nije bio budniji.

Share This