Raskid / Šifra: Raskid

Jutro je bilo tmurno. Sedela je za kuhinjskim stolom i pila kafu. Čula ga je kako grgolji vodu u kupatilu. Ovo je bilo stoto jutro od kada je rešila da mu kaže. Tačno je znala da je stoto, zato što je upravo izračunala. Po stoti put pred sobom je imala dve mogućnosti kako će proteći dan. A, i život. Sve je zavisilo od te jedne rečenice, koju i dalje nije izgovorila. Stajala je u grlu, pekla u želucu, zujala u ušima, vibrirala u kostima, bolela u mišićima. Svaki dan, po ceo dan.

I danas, ili će se suočiti sa njim ili sa Olivijom. Koliko god je bilo veliko i teško to breme, taj zadatak da pokida postojeći život, toliko je u medjuvremenu naraslo i to nešto novo, jednako teško i bolno. Imala je osećaj da je ona jedna velika živa vaga, koja je u bolnoj ravnoteži. Na jednom tasu je Zoran, brak, sin, siguran, ispravan život. Na drugom tasu je Olivija, divna, omamljujuća ljubav sa njom, predivan osećaj pripadnosti, konačnog svratišta i divnog početka. I ovog, stotog jutra od kada su rešile da će biti zajedno,  Ana je još uvek čekala da jedan od tih tasova prevagne. Čekala je da nešto spolja donese odluku koji je to dan. Nije mogla da mu kaže, a i nije mogla da se rastane od Olivije.

               ∞

               Sin Milan ima tri godine. Gleda njegove kovrdžice slepljene oko čela. Još uvek predivno miriše. Na nevinost i dečje snove. Lagano ga izvlači iz sna, dok mu navlači somotske pantalone i čarapice sa likom Sundjer Boba. Dok mu navlači majicu i duks na kome je takodje Sundjer Bob, on se mrzovoljno opire. Brzo uključuje tv, da mu nešto skrene pažnju pre nego počne da plače. Nije mogla da podnese njegov plač.

Završila je šminkanje i spakovala sendvič koji je Zoran napravio. Izbegavali su dodire. Par puta u poslednjih mesec dana su se žestoko svadjali. Sumnjao je da ga vara. Ona je uzvraćala optužbama. Sada su bili u nekoj mirnoj fazi. Bez kontakta. Razgovaraju samo oko praktičnih stvari, kuće, deteta. Kada su sa  prijateljima ili roditeljima, glume da je sve u redu. A kada bi gosti otišli i svetlosti pozornice se ugasile, ugasio bi se i njihov odnos.

Laknulo joj je kada su se rastali pred zgradom. On se odvezao kolima do Milanovog vrtića. Ona na gradski autobus, na drugi kraj grada. U autobusu je smrdelo. Dve devojke su stajale ispred nje zagrljene. Zavidela im je. Na čistom putu. Na hrabrosti. Na životu. Na istini. Osetila je nesvesticu. Privila se jače uz prljavu šipku i udahnula duboko. „Biću dobro, biću dobro“.

Olivija je čekala u kancelariji. Radile su zajedno, sedele jedna do druge. Olivija je izgledala kao Plejbojeva zečica. Sisata, uzak struk, sjajna crvena usta. Bio je tu i Janko, sredovečni momak koji se celog života zaljubljivao u pogrešne. „O Bože, kada bi samo znao da sam mu ja jedina prava konkurencija“, pogledala ga je. Ružan, zadrigao, otromboljen. Da li on stvarno misli da ima neke šanse? Ili mu je dovoljno i to da oseti miris njenog parfema pa da mu dan dobije smisao. I da perverzno krade sekunde, minute uz nju, da ih skuplja posle u svom ćošku na drugom uglu kancelarije. Zamislila ga je kako, dok sedi iza velikog monitora, on zapravo uzima jedan fini tanki nožić i onda  lagano, temeljno, da ne propusti nijedan milimetar, struže sa sebe tragove Olivije, one molekule nje koji su lepršila u vazduhu dok je bio pored nje, i možda se zakačili za njega. I onda, onda otvara jednu teglicu i otire nožem o ivicu tegle i nagoni molekule u nju. A kada dodje kući, pusti Šade, legne go na kauč, otvori teglicu i lagano se maže nevidiljivim sadržajem iz nje.

Olivija je lupala fiokama. Tresnula je tastaturu dvaput jako. Janko se povukao tiho. Toliko je ličio na debelog mačora, da je mogla da se zakune da je videla kako mu debeli rep zamiče pod sto.

Na pauzi za ručak: „Ana, dajem ti rok do sutra ili je kraj.“

Popodne pred odlazak kući: „Ana, ozbiljna sam.“

Noć je bila užasno duga. Milan se prevrtao u krevetu, ječao. Zoran je spavao u dnevnoj sobi. Stajala je kraj prozora i gledala u mesec. Pun mesec. Noć odluke. Znala je odluku. Odluka je odavno doneta. Zvala se Olivija. Ne, ne mogu. Bože, zašto si me tako kaznio. Zašto nisam kao drugi? Imam sve. Zašto mi to radiš, zašto me teraš da to uništim. Skočiću kroz prozor. Bolje da sam mrtva za dete, nego da bude obeležen, osramoćen, da prolazi kroz razvod, da sluša grozne stvari o svojoj majci. A ako bih umrla, svi bi o meni pričali kao o svetici. Bar bi u sećanju imao idealnu majku. A šta ako bi Olivija došla na sahranu? Histerična, luda od bola, glasna. Neću se ubiti. Dete me treba. Reći ću Oliviji da je gotovo, da ne mogu. Ja sam nezahvalna. Imam divan život, divnog muža. To je sve od dosade, od besa, od razmaženosti. Ako toliko volim svoje dete, ja ću se žrtvovati. Odreći ću se tog ludila koje me spopalo. Šta ako je to samo zato što je zabranjeno? Šta ako posle godinu dana shvatim da je sve bilo greška, ako počne da mi ide na živce. Pa to može da se desi i da sam sa drugim muškarcem. Šta je meni ovde veći problem? To što hoću da odem sa nekim drugim ili što je to žena? Mogla bih da slažem. Ne mora ni da zna za nju. Otići ću i živeti sama, a ona će biti moja dobra drugarica i to je to. Niko neće posumnjati. Udavala sam se, rodila. Malo joj je bilo lakše. Donela je, kao neku odluku da mu kaže sutra. Ujutro ću smisliti tačno šta, moram malo da odspavam.

Sačekala ga je ispred kupatila. „Hoću razvod.“ Prošao je pored nje. „Jesi me čuo?“. I dalje je ćutao. Stajala je u uskom hodniku. Srce joj je bilo u grlu. Onda se prolomio tresak iz kuhinje. Provirila je. Rušio je sve pred sobom, kidao viseće delove sa zida. Krhotine tanjira su bile posvuda. Milan je dogegao bunovan i zagrlio joj nogu. Pogledala je dole ka njemu. Pod njim je bila velika barica, a on je gledao svojim krupnim očima koje su odjednom ostarile.

Zoran je izjurio iz stana. Javila je na posao da je bolesna. Odvela dete u vrtić. A onda se vratila da pospremi i da se spakuje. Potrpala je odeću i fotografije. Pozvala Oliviju: „Jel mogu kod tebe sa Milanom?“. Olivija je ciknula i rekla da odmah dolazi. To napuštanje kuće uz njenu pomoć joj je stvaralo veći osećaj krivice nego dok se sa njom ljubila i vodila ljubav na nekom drugom mestu. Ali ovde, njeno bahato kretanje kroz prostor koji je još pre par sati obavijao njenog muža i dete, i koji je bio prostor čitavog   jednog, nestalog u trenu, ali njenog života. To je bilo baš neprijatno. „Oli, možeš li da odvezeš ove kofere kod tebe? Ja ću doći sa Milanom čim mu se završi ručak u vrtiću, oko jedan sam kod tebe, važi?“ Oli je poljubila velikim vlažnim poljupcem i odskakutala sa dva ogromna kofera u rukama. „Baš je snažna, ona će ići na pijacu“.

Vaspitačica je rekla da se Milan triput upiškio, nije imala više u šta da ga presvlači, i cipele i patofne su bile mokre i sušile se na radijatoru. Ponela ga je u pidžami, uvijenog u ćebe. Bio je težak. Tašna joj je klizila sa ramena i prsti su joj se smrzli. Nije imala para za taksi, zaboravila je da podigne juče. Nosila ga je do stanice šesnaestice. Čekali su desetak minuta. Jedan čovek je zurio u nju. Pravila se da ne vidi. Srećom, bilo je mesta u autobusu. Sela je i odahnula malo. Nešto je počelo da joj mili po krilu. Opet se upiškio.

Jedva se dogegala do Olivijinog ulaza. Pritisla je nosem interfon. „Dodji dole“. Velika Oli je veselo preuzela tužni paketić iz njenih ruku. U stanu je mirisalo na govedju supu. Okupala je Milana, presvukla ga i uključila mu tv. On nije hteo da se odvoji od nje. Išao je svuda za njom i ćutao. Samo je uporno stajao pored nje i ćutao. Pustila ga je i u kupatilo. I ona se okupala, sva. Natopila se dobro u kadi dok je mališa stajao nemo pored nje držeći svoje ćebence.

Popodne, dok je dečak gledao tv, njih dve su se zagrlile u spavaćoj sobi. Bilo je prijatno, opuštajuće. Zaspala je i svi problemi su nestali.

Kraj.

Share This