Nevidljiva / Šifra: Sloboda

Nevidljiva / Šifra: Sloboda

Ljubav je poseban jezik

kojeg razumiju posebni,

puno više od trljanja tijela i spolnosti,

uzvišena i samo dušom vidljiva.

Ona nije logika niti nauka,

već naivna umjetnica.

Voli da joj se nacrta, oboji i pojasni,

niti je vidovita i predvidiva.

Ljubav je bezuvjetno davanje,

pod mostom i u vili,

kad se sve slomi i sruši,

ona popravi.

Nema tu ni menizma, feminizma

niti egoizma.

Postoji samo želja da ugodiš,

i budeš nečije pola srca,

krofne i šoljica kafe.

Kada bi sve ostavio,

sebstvo i snove, gradove i kuće.

Čuvaš tu posebnu ljubav

jer ona je unutra, sveta i uzvišena,

slobodna.

Posebnim jezikom pisana,

i nije ni stvorena da je baš svako razumije.

Laura i Lin / Šifra: Sara

Laura i Lin / Šifra: Sara

Upoznale su se u Nemačkoj na koledžu koji su pohađale i od tada su nerazdvojne. Ljubav na prvi pogled. Hemija koja se između njih stvorila otkrila je da su srodne duše. Ono što čini magiju njihove veze jeste osećaj sigurnosti i sreće kada su zajedno. Sve se desilo u treptaju njihovog oka u jednom danu i u potpunosi promenilo njihov tok života. Osećale su da im se misli poklapaju, emocije produbljuju, a duhovnost raste. Kada se se poljubile varnice su letele na sve strane kao kod sudara dva sveta koji postaju jedan. Jedino pitanje koje su postavljale sebi, od tog momenta, nije kako su se sreli, već kako su do sada mogle da žive jedna bez druge. Znale su da su pronašle svoju srodnu dušu i da ništa na ovom svetu više nije važno koliko to da zauvek ostanu zajedno.

Ljubav na prvi pogled ih je odvela u daleku zemlju kao par gde je ljubav slobodna za sve ljude u Kanadu. Dobile su brzo posao u struci i uselile se u apartman koji je državni u porodičnom kraju. Nema drugih parova kao što je njihov u kompleksu. Nije bilo teško, kada ih upoznaš, da ih ne zavoliš. Ubrzo su stekle Kanadsko državljanstvo. Njihova ljubav je blistala divnom energijom oplemenjenom i širila se gde god su se nalazile. Imale su malo belo kuče i sivu mačku. Svi su se slagali. Uredili su baštu tako da im dolaze ptice iz obližnjeg parka i sve je bilo uravnoteženo. Njihov posao je bio rad sa ljudima u kojima su bile vrlo uspešne. I ja sam ih zavolela, jer suprotno nije ni bilo moguće. Laura kao Nemica i Lin iz Hon-Konga su se divno slagale. Harmonija. Jedino, kad leto dođe, morale su se razdvajati na mesec dana da vide svoje roditelje i to pojedinačno. Nikada zajedno. Kada je jedna otputovala druga je plakala jer joj je ova druga nedostajala puno. Kada bi srela jednu a druga bi bila na putu i u mene je ulazila tuga. Toliko je ta njihova odvojenost bolela da se širila i vetrom. Kažem ja i jednoj i drugoj ponaosob, kada je jedna od njih bila na putu: “Doći će brzo, ne brini!” ali one su bile neutešne sve do povratka jedne ili druge. I to se dešavalao svake godine.

A onda se pokvarila harmonija. Kuče je uginulo od starosti. Ostala je mačka. Laura je često bila depresivna. Izlagala se suncu što više u bašti kao i što je kupila posebno svetlo da bi bila izložena svetlosti u kući. Patila je. Roditelji su je pritiskali kada će da se uda i decu da ima. Nije im nikada rekla da je ona već odavno u braku sa Lin i da ne žele da usvajaju decu. Bolela ju je svaki put promena da se pokazuje kao da je neko drugi kod posete roditelja u Nemačkoj i nije mogla nikada da ih zove u goste u Kanadu. Plašila se kako bi oni reagovali da znaju da voli Lin. Lin je bolje podnosila rastanke i nije se dala zbuniti kada je odlazila za letnji odmor kod svojih roditelja. Možda su oni nešto i naslutili ali je nikada nisu pitali o njenom privatnom životu. I to je bilo olakšanje. Prolazilo je vreme. Godine…

Išle su svake zime na vrhove planina koji su se izdizali iznad Vankuvera i šetale po snegu navlačeći posebne cipele za sneg koje su izgledale kao reketi za tenis. Uživale su u svom sportu. Zvale su i mene ponekad. Grudvale smo se, jurile jedna drugu po dubokom snegu i smejale se. Nije nam bilo hladno. Uvek je bila dobra zabava sa njima. Bilo je prelepo i samo šetati po Vankuverskim snežnim vrhovima. Igrale su dobro i stoni tenis. Šetale se po parku. Imale jedan automobil koji su delele.

Bile su vrlo aktivne u komitetu upravljanja apartmana u organizaciji kompleksa gde su i stanovale. Svi stanari su ih uvažavali i voleli da budu u njihovom društvu. Imale su onaj magnet koji privlači ljude i činile da se ljudi u njihovom društvu lepo osećaju. Ali Laura se osećala svake godine gore. Nije se mogla više nasmešiti kako je ranije umela. Njena tuga posle gubitka psa je bila vidljiva. Niko joj nije mogao pomoći, ni njena Lin. Svetlo je bilo stalno upaljeno u njihovom apartmanu ali nije mnogo pomagalo Lauri. Borila se sa sobom u mislima da li reći roditeljima istinu ili ostaviti situaciju takva kakva je. Mučila se puno. Njene plave oči izgledale su vlažne od puno suza koje je prolivala svakodnevno. Uvek tužne kada sam je srela.

Lin se ponašala kao da je sve u redu, ne želeći da pokaže koliko je zabrinuta za Lauru. Borila se prkosom i davala joj snagu da će sve proći i da će sve biti kao pre. Njih dve u savršenoj harmoniji sa pozitivnom energijom gledanja na svet. Nisu imale više obavezu da šetaju kuče pa su sve više bile u kući. Ponekad me je Lin zvala da šetamo zajedno po okolini. Da šetamo moje kuče i da se lepo ispričamo. Volela sam šetnje sa njom. Bila je kao biser u svetu. Puna razumevanja za sve teme o kojima smo pričale. Mudra i odmerena u svom ponašanju. Radovala sam se našim susretima i bilo mi je teško kada je mi je ponekad spomenula Lauru da se ne oseća dobro. I ja sam bila zabrinuta.

Desila se promena.Trebale su da se odselile u bolje uređen i veći apartman u istom kompleksu. Laura je bila zabrinuta da li će Lin prihvatiti selidbu jer bi to značilo da će ostati i dalje zajedno i ništa ne menjajući u njihovoj vezi. Pošto je Lin pristala da se presele Laura nije mogla da sakrije koliko je srećna. Ostaće i dalje zajedno i ništa se neće promeniti u njihovom harmoničnom braku. Voleće se i dalje kao i prvi put kada su se videle i osetile kao da se poznaju godinama. Zarumeneće im se lice i srce će im kucati jače kada se sretnu. Takva iskrena ljubav pomera planete. Laura i Lin su obavestile roditelje o njihovoj vezi i sve se promenilo na bolje. Nije više bilo strahova i patnji u njihovom životu. Njihove duše su ostale kao jedna i ništa ih više ne može razdvojiti na ovom svetu. Sve se razdanilo. Svetlost je obasjala Laurin život koliko god ga je trebala.

Menjale su vrata na plakarima i lustere. Uredile su apartman sa puno svetla i stila. Moj muž im je postavio parket u apartmanu. Ljubav je cvetala i bilo je divno videti ih zajedno kako se gledaju zaljubljeno ali pred drugima ne pokazuju njihovu fizičku privlačnost. Čista energija. Ne dodiruju se i ne ljube se. Bilo je lako družiti se sa njima. Šta se dešavalo u njihovoj spavaćoj sobi uvek je bila tajna i tako su mislile da treba i da ostane. Tako su odlučile. Ipak, njihovi pogledi su govorili više od reči. Njihova povezanost nije bila samo fizička nego je sijala u svojoj veličini. Toliko su se dobro slagale. Između njih i tišina je objašnjavala sve.

Viđala sam Lauru kako uživa u ležaljci okačenoj na dva drveta i čita knjige obasjana suncem kada je bio lep dan. Viđala sam Lin u šetnji po parkovima u okolini jer je volela da bude aktivna. Mačka je mirno spavala na ogradi njihovog dvorišta. Hranile su ptice koje su dolazile kod njih kao i male kolibre. Baštu su ukrasile veselim ukrasima i svake nove godine postavljale su divna svetleća laneta ispred njihovih vrata. Sve im je uspevalo. I cveće.

Mi smo se odselili iz kompleksa u drugi u istom gradu. Kao i svake godine zaželeli smo im novu godinu u sreći i veselju i one su nam odgovorile isto. Potpisale su se ponaosob. Sada se viđamo ređe. Čovek nekako nema vremena za prijatelje u ovoj zemlji. Vreme leti. Prolazi brzo. Trebalo bi ih pozvati na stoni tenis koji imamo u prostorijama zgrade da se igramo i budemo srećni, one sa svojim brakom i mi sa našim. Čujem, dolaze im roditelji ovoga leta u posetu. U Britanskoj Kolumbiji su dozvolili brakove i u nekim crkvama kakav je njihov. Zakazaće venčanje već iduće godine. Zvaću ih već sutra. Volim da su srećne. Nedostaju mi. Da se malo izložim njihovoj svetlosti.

Raskid / Šifra: Raskid

Raskid / Šifra: Raskid

Jutro je bilo tmurno. Sedela je za kuhinjskim stolom i pila kafu. Čula ga je kako grgolji vodu u kupatilu. Ovo je bilo stoto jutro od kada je rešila da mu kaže. Tačno je znala da je stoto, zato što je upravo izračunala. Po stoti put pred sobom je imala dve mogućnosti kako će proteći dan. A, i život. Sve je zavisilo od te jedne rečenice, koju i dalje nije izgovorila. Stajala je u grlu, pekla u želucu, zujala u ušima, vibrirala u kostima, bolela u mišićima. Svaki dan, po ceo dan.

I danas, ili će se suočiti sa njim ili sa Olivijom. Koliko god je bilo veliko i teško to breme, taj zadatak da pokida postojeći život, toliko je u medjuvremenu naraslo i to nešto novo, jednako teško i bolno. Imala je osećaj da je ona jedna velika živa vaga, koja je u bolnoj ravnoteži. Na jednom tasu je Zoran, brak, sin, siguran, ispravan život. Na drugom tasu je Olivija, divna, omamljujuća ljubav sa njom, predivan osećaj pripadnosti, konačnog svratišta i divnog početka. I ovog, stotog jutra od kada su rešile da će biti zajedno,  Ana je još uvek čekala da jedan od tih tasova prevagne. Čekala je da nešto spolja donese odluku koji je to dan. Nije mogla da mu kaže, a i nije mogla da se rastane od Olivije.

               ∞

               Sin Milan ima tri godine. Gleda njegove kovrdžice slepljene oko čela. Još uvek predivno miriše. Na nevinost i dečje snove. Lagano ga izvlači iz sna, dok mu navlači somotske pantalone i čarapice sa likom Sundjer Boba. Dok mu navlači majicu i duks na kome je takodje Sundjer Bob, on se mrzovoljno opire. Brzo uključuje tv, da mu nešto skrene pažnju pre nego počne da plače. Nije mogla da podnese njegov plač.

Završila je šminkanje i spakovala sendvič koji je Zoran napravio. Izbegavali su dodire. Par puta u poslednjih mesec dana su se žestoko svadjali. Sumnjao je da ga vara. Ona je uzvraćala optužbama. Sada su bili u nekoj mirnoj fazi. Bez kontakta. Razgovaraju samo oko praktičnih stvari, kuće, deteta. Kada su sa  prijateljima ili roditeljima, glume da je sve u redu. A kada bi gosti otišli i svetlosti pozornice se ugasile, ugasio bi se i njihov odnos.

Laknulo joj je kada su se rastali pred zgradom. On se odvezao kolima do Milanovog vrtića. Ona na gradski autobus, na drugi kraj grada. U autobusu je smrdelo. Dve devojke su stajale ispred nje zagrljene. Zavidela im je. Na čistom putu. Na hrabrosti. Na životu. Na istini. Osetila je nesvesticu. Privila se jače uz prljavu šipku i udahnula duboko. „Biću dobro, biću dobro“.

Olivija je čekala u kancelariji. Radile su zajedno, sedele jedna do druge. Olivija je izgledala kao Plejbojeva zečica. Sisata, uzak struk, sjajna crvena usta. Bio je tu i Janko, sredovečni momak koji se celog života zaljubljivao u pogrešne. „O Bože, kada bi samo znao da sam mu ja jedina prava konkurencija“, pogledala ga je. Ružan, zadrigao, otromboljen. Da li on stvarno misli da ima neke šanse? Ili mu je dovoljno i to da oseti miris njenog parfema pa da mu dan dobije smisao. I da perverzno krade sekunde, minute uz nju, da ih skuplja posle u svom ćošku na drugom uglu kancelarije. Zamislila ga je kako, dok sedi iza velikog monitora, on zapravo uzima jedan fini tanki nožić i onda  lagano, temeljno, da ne propusti nijedan milimetar, struže sa sebe tragove Olivije, one molekule nje koji su lepršila u vazduhu dok je bio pored nje, i možda se zakačili za njega. I onda, onda otvara jednu teglicu i otire nožem o ivicu tegle i nagoni molekule u nju. A kada dodje kući, pusti Šade, legne go na kauč, otvori teglicu i lagano se maže nevidiljivim sadržajem iz nje.

Olivija je lupala fiokama. Tresnula je tastaturu dvaput jako. Janko se povukao tiho. Toliko je ličio na debelog mačora, da je mogla da se zakune da je videla kako mu debeli rep zamiče pod sto.

Na pauzi za ručak: „Ana, dajem ti rok do sutra ili je kraj.“

Popodne pred odlazak kući: „Ana, ozbiljna sam.“

Noć je bila užasno duga. Milan se prevrtao u krevetu, ječao. Zoran je spavao u dnevnoj sobi. Stajala je kraj prozora i gledala u mesec. Pun mesec. Noć odluke. Znala je odluku. Odluka je odavno doneta. Zvala se Olivija. Ne, ne mogu. Bože, zašto si me tako kaznio. Zašto nisam kao drugi? Imam sve. Zašto mi to radiš, zašto me teraš da to uništim. Skočiću kroz prozor. Bolje da sam mrtva za dete, nego da bude obeležen, osramoćen, da prolazi kroz razvod, da sluša grozne stvari o svojoj majci. A ako bih umrla, svi bi o meni pričali kao o svetici. Bar bi u sećanju imao idealnu majku. A šta ako bi Olivija došla na sahranu? Histerična, luda od bola, glasna. Neću se ubiti. Dete me treba. Reći ću Oliviji da je gotovo, da ne mogu. Ja sam nezahvalna. Imam divan život, divnog muža. To je sve od dosade, od besa, od razmaženosti. Ako toliko volim svoje dete, ja ću se žrtvovati. Odreći ću se tog ludila koje me spopalo. Šta ako je to samo zato što je zabranjeno? Šta ako posle godinu dana shvatim da je sve bilo greška, ako počne da mi ide na živce. Pa to može da se desi i da sam sa drugim muškarcem. Šta je meni ovde veći problem? To što hoću da odem sa nekim drugim ili što je to žena? Mogla bih da slažem. Ne mora ni da zna za nju. Otići ću i živeti sama, a ona će biti moja dobra drugarica i to je to. Niko neće posumnjati. Udavala sam se, rodila. Malo joj je bilo lakše. Donela je, kao neku odluku da mu kaže sutra. Ujutro ću smisliti tačno šta, moram malo da odspavam.

Sačekala ga je ispred kupatila. „Hoću razvod.“ Prošao je pored nje. „Jesi me čuo?“. I dalje je ćutao. Stajala je u uskom hodniku. Srce joj je bilo u grlu. Onda se prolomio tresak iz kuhinje. Provirila je. Rušio je sve pred sobom, kidao viseće delove sa zida. Krhotine tanjira su bile posvuda. Milan je dogegao bunovan i zagrlio joj nogu. Pogledala je dole ka njemu. Pod njim je bila velika barica, a on je gledao svojim krupnim očima koje su odjednom ostarile.

Zoran je izjurio iz stana. Javila je na posao da je bolesna. Odvela dete u vrtić. A onda se vratila da pospremi i da se spakuje. Potrpala je odeću i fotografije. Pozvala Oliviju: „Jel mogu kod tebe sa Milanom?“. Olivija je ciknula i rekla da odmah dolazi. To napuštanje kuće uz njenu pomoć joj je stvaralo veći osećaj krivice nego dok se sa njom ljubila i vodila ljubav na nekom drugom mestu. Ali ovde, njeno bahato kretanje kroz prostor koji je još pre par sati obavijao njenog muža i dete, i koji je bio prostor čitavog   jednog, nestalog u trenu, ali njenog života. To je bilo baš neprijatno. „Oli, možeš li da odvezeš ove kofere kod tebe? Ja ću doći sa Milanom čim mu se završi ručak u vrtiću, oko jedan sam kod tebe, važi?“ Oli je poljubila velikim vlažnim poljupcem i odskakutala sa dva ogromna kofera u rukama. „Baš je snažna, ona će ići na pijacu“.

Vaspitačica je rekla da se Milan triput upiškio, nije imala više u šta da ga presvlači, i cipele i patofne su bile mokre i sušile se na radijatoru. Ponela ga je u pidžami, uvijenog u ćebe. Bio je težak. Tašna joj je klizila sa ramena i prsti su joj se smrzli. Nije imala para za taksi, zaboravila je da podigne juče. Nosila ga je do stanice šesnaestice. Čekali su desetak minuta. Jedan čovek je zurio u nju. Pravila se da ne vidi. Srećom, bilo je mesta u autobusu. Sela je i odahnula malo. Nešto je počelo da joj mili po krilu. Opet se upiškio.

Jedva se dogegala do Olivijinog ulaza. Pritisla je nosem interfon. „Dodji dole“. Velika Oli je veselo preuzela tužni paketić iz njenih ruku. U stanu je mirisalo na govedju supu. Okupala je Milana, presvukla ga i uključila mu tv. On nije hteo da se odvoji od nje. Išao je svuda za njom i ćutao. Samo je uporno stajao pored nje i ćutao. Pustila ga je i u kupatilo. I ona se okupala, sva. Natopila se dobro u kadi dok je mališa stajao nemo pored nje držeći svoje ćebence.

Popodne, dok je dečak gledao tv, njih dve su se zagrlile u spavaćoj sobi. Bilo je prijatno, opuštajuće. Zaspala je i svi problemi su nestali.

Kraj.

Продавач ципела / Шифра: Ружичасте ципеле

Продавач ципела / Шифра: Ружичасте ципеле

На шта жене мисле сваког дана? Јесте ли се икада запитали?Од раног јутра, чим отворе очи, једна ствар им је у глави.Без тога не могу.Без тога,жена није жена.Маштају о облику тог предмета, о његовим димензијама, величини, дужини, хоће ли им бити удобан, да ли ће их жуљати или ће им баш бити онако потаман, пасент.То је нешто што их диже у небеса, одводи на седмо небо.

Ципеле.Са високом танком штиклом, са краћом дебљом петом, шпицасте, заобљене, на пертлање, са копчпом, плитке,полудубоке, салонке, шимике, полупатике, балетанке, једнобојне, шарене; једноставно-ципеле.Оно на шта жене мисле сваког дана.Важне су димензије, број ципела то јест одговарајућа величина, дужина газишта, удобност, сви наведени параметри који иду уз добру обућу.О томе размишља млади продавац док ређа новопристигле ципеле по полици.Сваку узме у руку са страхопоштовањем, држи је пажљиво попут скупоцене порцеланске фигурице, загледа је са свих страна, а онда свечано спушта на само њој намењено место на полици, као да се ради о каквој реликвији.Јер, он воли свој посао.Ужива у њему.Не због тога што су му муштерије углавном жене и што има прилику да проучава њихове ноге и стопала, не никако.Мада, и то има својих дражи.Када жена изује своју стару изношену ципелу, промрда на његове очи својим прстићима да би их припремила за испробавање нове обуће, па још ако има оне чувене најлон чарапе, без којих жена и није жена, а испод њих се назире лак на ноктима, па ако је у сукњи и нежно му прикаже и обрисе својих листова, то је призор за који се живи! Осећа се као да се та дама обнажила пред њим, скинула једним потезом своју хаљину закопчану до грла  и стала мирно попут каквог античког кипа, а он постаје археолог који процењује његову вредност.Али, не воли он само због тога свој посао. Он ужива када је муштерија задовољна, јер је све како треба, ципеле су дивне и удобне, а и он је диван, услужан , и оне су му све врло врло врло захвалне, понекад се деси да га чак у знак захвалности и пољубе.Боже, како је он тада срећан! Осећа се као да је испунио веома важан задатак који му је Бог поверио.Јер, да, тако је, добро претпостављате, он верује у Бога и Божји промисао.

О свему томе размишља док ређа нове женске реликвије по полици и пита се какав ли ће му бити данашњи дан. Његове брзе мисли попут саобраћајца зауставља звонце које га обавештава да је неко управо ушао у продавницу. То је млад човек, уредно очешљане и благо зализане косе, нежног лица и лаганог осмеха. Подсећа на неког ђачића првачића који први пут сам иде у школу, без маме или баке.Јер, очеви раде, бар је код нашег продавца било тако.Он не може тачно да процени колико младић има година, од оних је којима је Бог дао да сами бирају да ли имају око двадесет или око тридесет,по потреби.На крају, помисли у себи, то није ни важно, какве везе имају године са куповином ципела! Наш врли продавац претпоставља да је његова управо ушавша муштерија у потрази за поклоном за своју лепшу половину и та мисао изазива широк осмех на његовом лицу. Јер, он воли да помаже.

-Добар дан, добро дошли у нашу радњу! (увек би то била његова прва реченица). Изволите, стојим вам на услузи! ( његов речник је предратни, каваљерски). Како могу да вам помогнем? (почиње лагана предигра…).

Муштерија се осврће око себе, задивљено посматра све те угланцане ципеле које му се смеше и намигују.

-Добар дан.Желео бих да погледам ципеле,салонке.

-Имате ли већ нешто на уму, шта бисте желели?

-Желим нешто посебно за посебну прилику.

Да,мисли наш  продавац, он тражи рођендански поклон за своју вереницу, а када јој буде уручио, у истом тренутку ће је и запросити!Како је то дивно и романтично (предигра се полако развија и расте).

-Показаћу вам наше управо пристигле моделе, заиста су дивни.Да ли Вас интересује нека посебна боја?

-Ружичаста-узврати му младић бачену лопту.

Тачно сам знао,помисли продавац!Ружичасте ципеле за специјалну прилику!То је намењено некој нежној плавушици. Већ му је криво што није лепо и она пошла са својим вереником, па да може  натенане да осмотри њена стопала, чарапице преко нежних листова, бисернобели лак на ноктићима, затим тај дивни тренутак када се њено мало стопало спаја са ружичастом ципелом… (мора мало да успори са овом предигром, помисли у себи сав зајапурен! )

-Ма красно!-узвикну сав узбуђен.Баш смо добили дивне ципеле управо у тој боји.Који број носи Ваша вереница?- упита нестрпљиво, потпуно убеђен како је његова претпоставка о нежној плавуши тачна.

Међутим, изостаје одговор. Младић га држи у неизвесности.Наравно, помисли продавац, баш сам неучтив и непрофесионалан, нисам му ни показао ципеле.Води муштерију до олтара на коме стоје дивне нежноружичасте плишане ципеле, са облим врхом и не превисоком штиклом средње дебљине.Ни претанке ни предебеле, таман онако како треба. Подсећају на оне дивне женствене ципеле из педесетих. Младић их посматра са нескривеним узбуђењем.Види се да му се допадају.Врло пажљиво узима једну, држи је на свом длану и диви се њеним линијама  (код нашег продавца предигра у пуном замаху! , само да издржи до краја купопродаје! ).

-Дајте ми број 39 да пробам –изнебуха рече устрептали купац, гласом неког детектива који само што није открио починиоца злочина.У том тренутку помало подсећа на Херкула Поароа, из млађих дана.

Наш је продавац затечен!Овакав преокрет није очекивао! И да ли је уопште добро чуо, рече ли Поаро јуниор да жели да проба ципеле?! Или да их само ипак боље осмотри…?

-Нисам Вас баш најбоље схватио, рече он стиснута грла.Гласови капљу из његових уста.Желите да пробате?

-Да, свакако, баш ми се допадају.То је оно што тражим!Молим Вас број 39.

Рече, потом седе на жути табуре и поче да изува своје еспадрилице.

Продавац забезекнуто гледа око себе, као да тражи сведока који би га уверио да не сања и да се све то одиста дешава.Предигра се нагло и грубо окончала.

-Да, да,наравно…Донећу Вам.

Одлази у другу просторију.Тамо се задржава извесно време, док испија чашу воде са кашичицом шећера, и потом проналази кутију са жељеним бројем, која је такође ружичаста.Боже, помисли у себи, шта се ово дешава.Враћа се носећи у рукама бетонски блок.

-Изволите, рече оним истим полупискавим гласом, број 39.

Младић узима ципеле, сав задивљен, а потом их обува, устаје и шета по продавници. Наш продавац тешко дише. У неверици посматра младића у црним панталонама и сивом сакоу како се шепури по радњи у ружичастим ципелама са штиклом!!!Мора да је у питању скривена камера, сину му одједном!Па да, помисли, желе да виде да ли сам према свим муштеријама љубазан и подједнако услужан!Нећете ме преварити, рече ликујући, као када дете открије место на коме мајка крије слаткише. Сав препорођен, уз назнаке неке нове предигре, рече предусретљиво младићу који стоји испред великог огледала и врло пажљиво посматра сам себе:

-Дивно Вам стоје! Као да су створене баш за Вас!

-Потпуно се слажем са Вама!Не могу да верујем да сам пронашао оно што сам тражио!

Продавцу умало да излети питање о вереници плавуши, али се угризе за усну.Таман посла, па да му после замере да је нападан!Он воли свој посао и хоће да га сачува.Ова превара шефовима неће успети, разоткрио је њихову игру.

-Јесу ли Вам удобне, не жуљају Вас, број одговара?

-Преудобне, кратко рече младић у ружичастим ципелама.Узимам их!Саша ће се одушевити!

-Ваша вереница, упита продавац помало опрезно, очекујући да коначно чује праву истину;плавуши је рођендан, он ће јој поклонити ципеле и запросиће је; она ће уз сузе радоснице пристати, јер то чека откад; узеће се и живети сретно, уз ружичасте ципеле!

-Мој дечко, заљубљено одговори младић.

Изува ципеле, обува своје сребрне еспадриле.Младом продавцу се чини као да су то две живе сребрне рибе које се мрдају на поду радње у којој је иначе врло срећан.Рибе му се уз зев осмехују.

-Ваш дечко?-изусти некако, а гласови пуцкетају као новогодишње прскалице.

-Да, Саша је мој дечко, а вечерас славимо годишњицу и желим да га изненадим.Обожава када носим ципеле са штиклом, а баш ми недостају једне ружичасте.

Да ли би се Пепељуге побуниле да сада ово виде и чују, помисли у себи, чак помало и уплашен.Заборавио је и на плавушу и на скривену камеру, он мисли само на годишњицу и ружичасте ципеле на ногама младића.

-Срећна годишњица, професионално рече док је куцао рачун.Кикоћу се сребрне еспадриле и подсмевају његовој збуњености.

-Каква срећа да имам мало стопало, уз осмех рече младић напуштајући продавницу, док у ружичастој кеси носи ружичасту кутију и у њој ружичасте ципеле.Сребрне еспадриле машу у знак поздрава.

Млади продавац који воли свој посао и верује у Бога остаје сам.Размишља.Шта се то управо догодило? Продао је ципеле младићу који има дечка Сашу и њих двојица прослављају годишњицу забављања. Младић ће обути ципеле, дечко ће га запросити, а он ће пристати, уз сузе радоснице, јер то чека читаве године. И живеће срећно, у ружичастим ципелама.До краја живота.

Сасвим могућ сценарио, мисли продавац. Зашто то не би било стварно? Напетост спонтано напушта његово тело, као када се истумбана флаша неког газираног напитка ослобађа притиска.Мораш мало по мало да попушташ чеп и омогућиш да напетост исцури.Када би нагло отворио флашу, течност би еруптирала.Поента је у постепености. Допада му се ово размишљање и закључак до кога је дошао. Посматра под а на њему сребрнкаст траг малопређашње рибе.Сети се и своје мајке која му је увек говорила да је толеранција кључ свега.

-Толеранција,драги мој,то је кључ!!!Кад би сви били толерантнији, овај свет би био дивно место, бајка!Али…

Увек је завршавала реченице са АЛИ, иза којих следе три тачке.То би нагонило саговорника да настави њену мисао.У праву си била,мајко. Рече он наглас.Никоме није забрањено да уђе у продавницу и купи ружичасте ципеле.Ниједан закон то не оспорава.То је право свакога од нас.Ето,помисли он,исто то бих могао и ја да урадим.Сети се како има добру другарицу која стално купује мушке дуксерице са капуљачом и кариране кошуље,годинама већ.И никада му ту ништа није било чудно.Да,дође до закључка,свако има право да живи како хоће и мисли да треба.Сви смо слободни. Само што смо склони томе да једни друге спутавамо и судимо једни другима. Срећан је свако ко уме да се ослободи мишљења ближњих или околине, која су често злонамерна.Мисли му јуре као ружичасти ферари, облећу планету.Одједном,срећан је.Неописиво срећан.Осећа како се светлост шири његовим телом.Лакши је за један пар ружичастих ципела али богатији за пар сребрних еспадрила које су му отвориле до тада непознат прозор у његовом унутрашју.Оне пливају у његовом блиском сећању, са намером да постану важна успомена.

Опет му мисли прекида звонце.Отварају се врата и улази симпатичан насмејани старчић са седим брковима.

Збуњен и затечен у својој емотивној нагости, изоставља прву и другу уобичајену реченицу.

-Како могу да Вам помогнем?-у себи мисли,заборавио сам и „добар дан“ да кажем.

-Тражим нешто посебно за посебну прилику-и са ове стране изостаје поздрав, јер је старац због нечега усхићен.

-Реците – изговара наш продавац помало тромим гласом.

– Имате ли ружичасте салонке?

Младић стоји попут војника који очекује узвик „јуриш!“.Стоји чврсто, право, уместо пушке он има оловку у руци.

-Да,управо смо добили дивне моделе.Желите ли да пробате,који би Вам број одговарао?-упита жељно држећи муштерију оловком на нишану.Овде сада нема нежне плавуше, нема скривене камере.

Старчић је срећан и насмејан.

-Хоћу да погледам.Број 38. Унука се спрема за прославу матуре, па сам решио да је изненадим.

-Па то је дивно-рече продавац, помало чак и разочаран што није добио неки оригиналнији одговор.

Уз осмех одлази у магацин,не пије воду са шећером,враћа се носећи ружичасту кутију и у њој ружичасте ципеле.Срећан је.Сад све схвата.Леп је живот у ружичастим ципелама.Оне ће увек некога усрећити. У томе је њихова суштина.Толеранција, шапуће однекуд мајчин глас,ликујући.

Купићу себи ружичасте наочаре, помисли сав срећан.Није важно ко их носи, већ оно што се види кроз њих.И лепо је што свако има другачији, неки само свој поглед и видик.

-Толеранција-рече весело зачуђеном дедици, пружајући му ружичасте ципеле.Сребрне рибе гвиркају кроз излог.

Bol nema dob / Šifra: Lilit

Bol nema dob / Šifra: Lilit

Umirem svakog drugog jutra

Dok silno osjećam kraj slobode!

 

Noću dok gledam zvijezde kako se drugarski vrte u krug a potom, pomislim kako se danas ljudi odriču jedni drugih, tako lako i sebično, poželim napustiti sve…

Evo te i ove noći u mojim mislima

Negdje daleko dok stojiš na ulici i drhtavom rukom biraš po ko zna koji put pogrešan broj.

 

Nisu li svjetla u noći zamračila tvoj razum i moju sjenu.

Neshvatljiva sam ti bila ali si tipkala sve opcije tim grešnim mislima hraneći zadnji damar bola.

 

Čak i kad ti se srce sasuši od čekanja taj jezik praviće promaju mnogim generacijama poslije nas.

 

Kao primjer kako ne treba disati, koračati ni voljeti mržnju ni živjeti umirući…

 

Održava me bol u životu.

Plakala nisam kad si me ostavila.

Plakala sam kad si napustila moj svijet.

 

Grešne smo uzdisale tuđe poglede.

Grešne jer smo stvarne.

Grešna jer nisam faza ni period ni ospica na dječijim rukama…

Uvijek si bila tu u mojim snovima

U mislima!

Snivala sam te otvorenih očiju.

Bila si dio mojih uzdaha, moja čežnja,

a sad moj povod za samoću!

 

Možda sam trebala prikriti toplotu što tinja u njedrima.

Kada znam razlog osmjehujem se tužna.

Svitanja te susreću u nekom zagrljaju i svjedoče tvojoj sreći dok mene potop suza briše

Iz sjećanja uteći ne želim dok sagorjevam.

 

Vrela čežnja isparava dah nad tvojom hladnom rukom i pogled me sasječe za čas.

Nedostižno

Duboko

Ledeno i vječno kao Drina hladna osvježavajući gordo prolaznike tako i ti u meni probudi život…. Sjeti se!

 

Bile smo voljene i odbačene

Bila si topla kao jutarnja postelja i svučena kao noćna haljinka.

Bila si i ostala više od ove voštanice koja gori u čast tebi i u sjećanje da se ljubav ne ugasi čak ni nakon ugašenog života.

Dok živim živjećemo jedina Ljubavi moja!