Laura i Lin / Šifra: Sara

Laura i Lin / Šifra: Sara

Laura i Lin / Šifra: Sara

Upoznale su se u Nemačkoj na koledžu koji su pohađale i od tada su nerazdvojne. Ljubav na prvi pogled. Hemija koja se između njih stvorila otkrila je da su srodne duše. Ono što čini magiju njihove veze jeste osećaj sigurnosti i sreće kada su zajedno. Sve se desilo u treptaju njihovog oka u jednom danu i u potpunosi promenilo njihov tok života. Osećale su da im se misli poklapaju, emocije produbljuju, a duhovnost raste. Kada se se poljubile varnice su letele na sve strane kao kod sudara dva sveta koji postaju jedan. Jedino pitanje koje su postavljale sebi, od tog momenta, nije kako su se sreli, već kako su do sada mogle da žive jedna bez druge. Znale su da su pronašle svoju srodnu dušu i da ništa na ovom svetu više nije važno koliko to da zauvek ostanu zajedno.

Ljubav na prvi pogled ih je odvela u daleku zemlju kao par gde je ljubav slobodna za sve ljude u Kanadu. Dobile su brzo posao u struci i uselile se u apartman koji je državni u porodičnom kraju. Nema drugih parova kao što je njihov u kompleksu. Nije bilo teško, kada ih upoznaš, da ih ne zavoliš. Ubrzo su stekle Kanadsko državljanstvo. Njihova ljubav je blistala divnom energijom oplemenjenom i širila se gde god su se nalazile. Imale su malo belo kuče i sivu mačku. Svi su se slagali. Uredili su baštu tako da im dolaze ptice iz obližnjeg parka i sve je bilo uravnoteženo. Njihov posao je bio rad sa ljudima u kojima su bile vrlo uspešne. I ja sam ih zavolela, jer suprotno nije ni bilo moguće. Laura kao Nemica i Lin iz Hon-Konga su se divno slagale. Harmonija. Jedino, kad leto dođe, morale su se razdvajati na mesec dana da vide svoje roditelje i to pojedinačno. Nikada zajedno. Kada je jedna otputovala druga je plakala jer joj je ova druga nedostajala puno. Kada bi srela jednu a druga bi bila na putu i u mene je ulazila tuga. Toliko je ta njihova odvojenost bolela da se širila i vetrom. Kažem ja i jednoj i drugoj ponaosob, kada je jedna od njih bila na putu: “Doći će brzo, ne brini!” ali one su bile neutešne sve do povratka jedne ili druge. I to se dešavalao svake godine.

A onda se pokvarila harmonija. Kuče je uginulo od starosti. Ostala je mačka. Laura je često bila depresivna. Izlagala se suncu što više u bašti kao i što je kupila posebno svetlo da bi bila izložena svetlosti u kući. Patila je. Roditelji su je pritiskali kada će da se uda i decu da ima. Nije im nikada rekla da je ona već odavno u braku sa Lin i da ne žele da usvajaju decu. Bolela ju je svaki put promena da se pokazuje kao da je neko drugi kod posete roditelja u Nemačkoj i nije mogla nikada da ih zove u goste u Kanadu. Plašila se kako bi oni reagovali da znaju da voli Lin. Lin je bolje podnosila rastanke i nije se dala zbuniti kada je odlazila za letnji odmor kod svojih roditelja. Možda su oni nešto i naslutili ali je nikada nisu pitali o njenom privatnom životu. I to je bilo olakšanje. Prolazilo je vreme. Godine…

Išle su svake zime na vrhove planina koji su se izdizali iznad Vankuvera i šetale po snegu navlačeći posebne cipele za sneg koje su izgledale kao reketi za tenis. Uživale su u svom sportu. Zvale su i mene ponekad. Grudvale smo se, jurile jedna drugu po dubokom snegu i smejale se. Nije nam bilo hladno. Uvek je bila dobra zabava sa njima. Bilo je prelepo i samo šetati po Vankuverskim snežnim vrhovima. Igrale su dobro i stoni tenis. Šetale se po parku. Imale jedan automobil koji su delele.

Bile su vrlo aktivne u komitetu upravljanja apartmana u organizaciji kompleksa gde su i stanovale. Svi stanari su ih uvažavali i voleli da budu u njihovom društvu. Imale su onaj magnet koji privlači ljude i činile da se ljudi u njihovom društvu lepo osećaju. Ali Laura se osećala svake godine gore. Nije se mogla više nasmešiti kako je ranije umela. Njena tuga posle gubitka psa je bila vidljiva. Niko joj nije mogao pomoći, ni njena Lin. Svetlo je bilo stalno upaljeno u njihovom apartmanu ali nije mnogo pomagalo Lauri. Borila se sa sobom u mislima da li reći roditeljima istinu ili ostaviti situaciju takva kakva je. Mučila se puno. Njene plave oči izgledale su vlažne od puno suza koje je prolivala svakodnevno. Uvek tužne kada sam je srela.

Lin se ponašala kao da je sve u redu, ne želeći da pokaže koliko je zabrinuta za Lauru. Borila se prkosom i davala joj snagu da će sve proći i da će sve biti kao pre. Njih dve u savršenoj harmoniji sa pozitivnom energijom gledanja na svet. Nisu imale više obavezu da šetaju kuče pa su sve više bile u kući. Ponekad me je Lin zvala da šetamo zajedno po okolini. Da šetamo moje kuče i da se lepo ispričamo. Volela sam šetnje sa njom. Bila je kao biser u svetu. Puna razumevanja za sve teme o kojima smo pričale. Mudra i odmerena u svom ponašanju. Radovala sam se našim susretima i bilo mi je teško kada je mi je ponekad spomenula Lauru da se ne oseća dobro. I ja sam bila zabrinuta.

Desila se promena.Trebale su da se odselile u bolje uređen i veći apartman u istom kompleksu. Laura je bila zabrinuta da li će Lin prihvatiti selidbu jer bi to značilo da će ostati i dalje zajedno i ništa ne menjajući u njihovoj vezi. Pošto je Lin pristala da se presele Laura nije mogla da sakrije koliko je srećna. Ostaće i dalje zajedno i ništa se neće promeniti u njihovom harmoničnom braku. Voleće se i dalje kao i prvi put kada su se videle i osetile kao da se poznaju godinama. Zarumeneće im se lice i srce će im kucati jače kada se sretnu. Takva iskrena ljubav pomera planete. Laura i Lin su obavestile roditelje o njihovoj vezi i sve se promenilo na bolje. Nije više bilo strahova i patnji u njihovom životu. Njihove duše su ostale kao jedna i ništa ih više ne može razdvojiti na ovom svetu. Sve se razdanilo. Svetlost je obasjala Laurin život koliko god ga je trebala.

Menjale su vrata na plakarima i lustere. Uredile su apartman sa puno svetla i stila. Moj muž im je postavio parket u apartmanu. Ljubav je cvetala i bilo je divno videti ih zajedno kako se gledaju zaljubljeno ali pred drugima ne pokazuju njihovu fizičku privlačnost. Čista energija. Ne dodiruju se i ne ljube se. Bilo je lako družiti se sa njima. Šta se dešavalo u njihovoj spavaćoj sobi uvek je bila tajna i tako su mislile da treba i da ostane. Tako su odlučile. Ipak, njihovi pogledi su govorili više od reči. Njihova povezanost nije bila samo fizička nego je sijala u svojoj veličini. Toliko su se dobro slagale. Između njih i tišina je objašnjavala sve.

Viđala sam Lauru kako uživa u ležaljci okačenoj na dva drveta i čita knjige obasjana suncem kada je bio lep dan. Viđala sam Lin u šetnji po parkovima u okolini jer je volela da bude aktivna. Mačka je mirno spavala na ogradi njihovog dvorišta. Hranile su ptice koje su dolazile kod njih kao i male kolibre. Baštu su ukrasile veselim ukrasima i svake nove godine postavljale su divna svetleća laneta ispred njihovih vrata. Sve im je uspevalo. I cveće.

Mi smo se odselili iz kompleksa u drugi u istom gradu. Kao i svake godine zaželeli smo im novu godinu u sreći i veselju i one su nam odgovorile isto. Potpisale su se ponaosob. Sada se viđamo ređe. Čovek nekako nema vremena za prijatelje u ovoj zemlji. Vreme leti. Prolazi brzo. Trebalo bi ih pozvati na stoni tenis koji imamo u prostorijama zgrade da se igramo i budemo srećni, one sa svojim brakom i mi sa našim. Čujem, dolaze im roditelji ovoga leta u posetu. U Britanskoj Kolumbiji su dozvolili brakove i u nekim crkvama kakav je njihov. Zakazaće venčanje već iduće godine. Zvaću ih već sutra. Volim da su srećne. Nedostaju mi. Da se malo izložim njihovoj svetlosti.

Raskid / Šifra: Raskid

Raskid / Šifra: Raskid

Raskid / Šifra: Raskid

Jutro je bilo tmurno. Sedela je za kuhinjskim stolom i pila kafu. Čula ga je kako grgolji vodu u kupatilu. Ovo je bilo stoto jutro od kada je rešila da mu kaže. Tačno je znala da je stoto, zato što je upravo izračunala. Po stoti put pred sobom je imala dve mogućnosti kako će proteći dan. A, i život. Sve je zavisilo od te jedne rečenice, koju i dalje nije izgovorila. Stajala je u grlu, pekla u želucu, zujala u ušima, vibrirala u kostima, bolela u mišićima. Svaki dan, po ceo dan.

I danas, ili će se suočiti sa njim ili sa Olivijom. Koliko god je bilo veliko i teško to breme, taj zadatak da pokida postojeći život, toliko je u medjuvremenu naraslo i to nešto novo, jednako teško i bolno. Imala je osećaj da je ona jedna velika živa vaga, koja je u bolnoj ravnoteži. Na jednom tasu je Zoran, brak, sin, siguran, ispravan život. Na drugom tasu je Olivija, divna, omamljujuća ljubav sa njom, predivan osećaj pripadnosti, konačnog svratišta i divnog početka. I ovog, stotog jutra od kada su rešile da će biti zajedno,  Ana je još uvek čekala da jedan od tih tasova prevagne. Čekala je da nešto spolja donese odluku koji je to dan. Nije mogla da mu kaže, a i nije mogla da se rastane od Olivije.

               ∞

               Sin Milan ima tri godine. Gleda njegove kovrdžice slepljene oko čela. Još uvek predivno miriše. Na nevinost i dečje snove. Lagano ga izvlači iz sna, dok mu navlači somotske pantalone i čarapice sa likom Sundjer Boba. Dok mu navlači majicu i duks na kome je takodje Sundjer Bob, on se mrzovoljno opire. Brzo uključuje tv, da mu nešto skrene pažnju pre nego počne da plače. Nije mogla da podnese njegov plač.

Završila je šminkanje i spakovala sendvič koji je Zoran napravio. Izbegavali su dodire. Par puta u poslednjih mesec dana su se žestoko svadjali. Sumnjao je da ga vara. Ona je uzvraćala optužbama. Sada su bili u nekoj mirnoj fazi. Bez kontakta. Razgovaraju samo oko praktičnih stvari, kuće, deteta. Kada su sa  prijateljima ili roditeljima, glume da je sve u redu. A kada bi gosti otišli i svetlosti pozornice se ugasile, ugasio bi se i njihov odnos.

Laknulo joj je kada su se rastali pred zgradom. On se odvezao kolima do Milanovog vrtića. Ona na gradski autobus, na drugi kraj grada. U autobusu je smrdelo. Dve devojke su stajale ispred nje zagrljene. Zavidela im je. Na čistom putu. Na hrabrosti. Na životu. Na istini. Osetila je nesvesticu. Privila se jače uz prljavu šipku i udahnula duboko. „Biću dobro, biću dobro“.

Olivija je čekala u kancelariji. Radile su zajedno, sedele jedna do druge. Olivija je izgledala kao Plejbojeva zečica. Sisata, uzak struk, sjajna crvena usta. Bio je tu i Janko, sredovečni momak koji se celog života zaljubljivao u pogrešne. „O Bože, kada bi samo znao da sam mu ja jedina prava konkurencija“, pogledala ga je. Ružan, zadrigao, otromboljen. Da li on stvarno misli da ima neke šanse? Ili mu je dovoljno i to da oseti miris njenog parfema pa da mu dan dobije smisao. I da perverzno krade sekunde, minute uz nju, da ih skuplja posle u svom ćošku na drugom uglu kancelarije. Zamislila ga je kako, dok sedi iza velikog monitora, on zapravo uzima jedan fini tanki nožić i onda  lagano, temeljno, da ne propusti nijedan milimetar, struže sa sebe tragove Olivije, one molekule nje koji su lepršila u vazduhu dok je bio pored nje, i možda se zakačili za njega. I onda, onda otvara jednu teglicu i otire nožem o ivicu tegle i nagoni molekule u nju. A kada dodje kući, pusti Šade, legne go na kauč, otvori teglicu i lagano se maže nevidiljivim sadržajem iz nje.

Olivija je lupala fiokama. Tresnula je tastaturu dvaput jako. Janko se povukao tiho. Toliko je ličio na debelog mačora, da je mogla da se zakune da je videla kako mu debeli rep zamiče pod sto.

Na pauzi za ručak: „Ana, dajem ti rok do sutra ili je kraj.“

Popodne pred odlazak kući: „Ana, ozbiljna sam.“

Noć je bila užasno duga. Milan se prevrtao u krevetu, ječao. Zoran je spavao u dnevnoj sobi. Stajala je kraj prozora i gledala u mesec. Pun mesec. Noć odluke. Znala je odluku. Odluka je odavno doneta. Zvala se Olivija. Ne, ne mogu. Bože, zašto si me tako kaznio. Zašto nisam kao drugi? Imam sve. Zašto mi to radiš, zašto me teraš da to uništim. Skočiću kroz prozor. Bolje da sam mrtva za dete, nego da bude obeležen, osramoćen, da prolazi kroz razvod, da sluša grozne stvari o svojoj majci. A ako bih umrla, svi bi o meni pričali kao o svetici. Bar bi u sećanju imao idealnu majku. A šta ako bi Olivija došla na sahranu? Histerična, luda od bola, glasna. Neću se ubiti. Dete me treba. Reći ću Oliviji da je gotovo, da ne mogu. Ja sam nezahvalna. Imam divan život, divnog muža. To je sve od dosade, od besa, od razmaženosti. Ako toliko volim svoje dete, ja ću se žrtvovati. Odreći ću se tog ludila koje me spopalo. Šta ako je to samo zato što je zabranjeno? Šta ako posle godinu dana shvatim da je sve bilo greška, ako počne da mi ide na živce. Pa to može da se desi i da sam sa drugim muškarcem. Šta je meni ovde veći problem? To što hoću da odem sa nekim drugim ili što je to žena? Mogla bih da slažem. Ne mora ni da zna za nju. Otići ću i živeti sama, a ona će biti moja dobra drugarica i to je to. Niko neće posumnjati. Udavala sam se, rodila. Malo joj je bilo lakše. Donela je, kao neku odluku da mu kaže sutra. Ujutro ću smisliti tačno šta, moram malo da odspavam.

Sačekala ga je ispred kupatila. „Hoću razvod.“ Prošao je pored nje. „Jesi me čuo?“. I dalje je ćutao. Stajala je u uskom hodniku. Srce joj je bilo u grlu. Onda se prolomio tresak iz kuhinje. Provirila je. Rušio je sve pred sobom, kidao viseće delove sa zida. Krhotine tanjira su bile posvuda. Milan je dogegao bunovan i zagrlio joj nogu. Pogledala je dole ka njemu. Pod njim je bila velika barica, a on je gledao svojim krupnim očima koje su odjednom ostarile.

Zoran je izjurio iz stana. Javila je na posao da je bolesna. Odvela dete u vrtić. A onda se vratila da pospremi i da se spakuje. Potrpala je odeću i fotografije. Pozvala Oliviju: „Jel mogu kod tebe sa Milanom?“. Olivija je ciknula i rekla da odmah dolazi. To napuštanje kuće uz njenu pomoć joj je stvaralo veći osećaj krivice nego dok se sa njom ljubila i vodila ljubav na nekom drugom mestu. Ali ovde, njeno bahato kretanje kroz prostor koji je još pre par sati obavijao njenog muža i dete, i koji je bio prostor čitavog   jednog, nestalog u trenu, ali njenog života. To je bilo baš neprijatno. „Oli, možeš li da odvezeš ove kofere kod tebe? Ja ću doći sa Milanom čim mu se završi ručak u vrtiću, oko jedan sam kod tebe, važi?“ Oli je poljubila velikim vlažnim poljupcem i odskakutala sa dva ogromna kofera u rukama. „Baš je snažna, ona će ići na pijacu“.

Vaspitačica je rekla da se Milan triput upiškio, nije imala više u šta da ga presvlači, i cipele i patofne su bile mokre i sušile se na radijatoru. Ponela ga je u pidžami, uvijenog u ćebe. Bio je težak. Tašna joj je klizila sa ramena i prsti su joj se smrzli. Nije imala para za taksi, zaboravila je da podigne juče. Nosila ga je do stanice šesnaestice. Čekali su desetak minuta. Jedan čovek je zurio u nju. Pravila se da ne vidi. Srećom, bilo je mesta u autobusu. Sela je i odahnula malo. Nešto je počelo da joj mili po krilu. Opet se upiškio.

Jedva se dogegala do Olivijinog ulaza. Pritisla je nosem interfon. „Dodji dole“. Velika Oli je veselo preuzela tužni paketić iz njenih ruku. U stanu je mirisalo na govedju supu. Okupala je Milana, presvukla ga i uključila mu tv. On nije hteo da se odvoji od nje. Išao je svuda za njom i ćutao. Samo je uporno stajao pored nje i ćutao. Pustila ga je i u kupatilo. I ona se okupala, sva. Natopila se dobro u kadi dok je mališa stajao nemo pored nje držeći svoje ćebence.

Popodne, dok je dečak gledao tv, njih dve su se zagrlile u spavaćoj sobi. Bilo je prijatno, opuštajuće. Zaspala je i svi problemi su nestali.

Kraj.

Продавач ципела / Шифра: Ружичасте ципеле

Продавач ципела / Шифра: Ружичасте ципеле

Продавач ципела / Шифра: Ружичасте ципеле

На шта жене мисле сваког дана? Јесте ли се икада запитали?Од раног јутра, чим отворе очи, једна ствар им је у глави.Без тога не могу.Без тога,жена није жена.Маштају о облику тог предмета, о његовим димензијама, величини, дужини, хоће ли им бити удобан, да ли ће их жуљати или ће им баш бити онако потаман, пасент.То је нешто што их диже у небеса, одводи на седмо небо.

Ципеле.Са високом танком штиклом, са краћом дебљом петом, шпицасте, заобљене, на пертлање, са копчпом, плитке,полудубоке, салонке, шимике, полупатике, балетанке, једнобојне, шарене; једноставно-ципеле.Оно на шта жене мисле сваког дана.Важне су димензије, број ципела то јест одговарајућа величина, дужина газишта, удобност, сви наведени параметри који иду уз добру обућу.О томе размишља млади продавац док ређа новопристигле ципеле по полици.Сваку узме у руку са страхопоштовањем, држи је пажљиво попут скупоцене порцеланске фигурице, загледа је са свих страна, а онда свечано спушта на само њој намењено место на полици, као да се ради о каквој реликвији.Јер, он воли свој посао.Ужива у њему.Не због тога што су му муштерије углавном жене и што има прилику да проучава њихове ноге и стопала, не никако.Мада, и то има својих дражи.Када жена изује своју стару изношену ципелу, промрда на његове очи својим прстићима да би их припремила за испробавање нове обуће, па још ако има оне чувене најлон чарапе, без којих жена и није жена, а испод њих се назире лак на ноктима, па ако је у сукњи и нежно му прикаже и обрисе својих листова, то је призор за који се живи! Осећа се као да се та дама обнажила пред њим, скинула једним потезом своју хаљину закопчану до грла  и стала мирно попут каквог античког кипа, а он постаје археолог који процењује његову вредност.Али, не воли он само због тога свој посао. Он ужива када је муштерија задовољна, јер је све како треба, ципеле су дивне и удобне, а и он је диван, услужан , и оне су му све врло врло врло захвалне, понекад се деси да га чак у знак захвалности и пољубе.Боже, како је он тада срећан! Осећа се као да је испунио веома важан задатак који му је Бог поверио.Јер, да, тако је, добро претпостављате, он верује у Бога и Божји промисао.

О свему томе размишља док ређа нове женске реликвије по полици и пита се какав ли ће му бити данашњи дан. Његове брзе мисли попут саобраћајца зауставља звонце које га обавештава да је неко управо ушао у продавницу. То је млад човек, уредно очешљане и благо зализане косе, нежног лица и лаганог осмеха. Подсећа на неког ђачића првачића који први пут сам иде у школу, без маме или баке.Јер, очеви раде, бар је код нашег продавца било тако.Он не може тачно да процени колико младић има година, од оних је којима је Бог дао да сами бирају да ли имају око двадесет или око тридесет,по потреби.На крају, помисли у себи, то није ни важно, какве везе имају године са куповином ципела! Наш врли продавац претпоставља да је његова управо ушавша муштерија у потрази за поклоном за своју лепшу половину и та мисао изазива широк осмех на његовом лицу. Јер, он воли да помаже.

-Добар дан, добро дошли у нашу радњу! (увек би то била његова прва реченица). Изволите, стојим вам на услузи! ( његов речник је предратни, каваљерски). Како могу да вам помогнем? (почиње лагана предигра…).

Муштерија се осврће око себе, задивљено посматра све те угланцане ципеле које му се смеше и намигују.

-Добар дан.Желео бих да погледам ципеле,салонке.

-Имате ли већ нешто на уму, шта бисте желели?

-Желим нешто посебно за посебну прилику.

Да,мисли наш  продавац, он тражи рођендански поклон за своју вереницу, а када јој буде уручио, у истом тренутку ће је и запросити!Како је то дивно и романтично (предигра се полако развија и расте).

-Показаћу вам наше управо пристигле моделе, заиста су дивни.Да ли Вас интересује нека посебна боја?

-Ружичаста-узврати му младић бачену лопту.

Тачно сам знао,помисли продавац!Ружичасте ципеле за специјалну прилику!То је намењено некој нежној плавушици. Већ му је криво што није лепо и она пошла са својим вереником, па да може  натенане да осмотри њена стопала, чарапице преко нежних листова, бисернобели лак на ноктићима, затим тај дивни тренутак када се њено мало стопало спаја са ружичастом ципелом… (мора мало да успори са овом предигром, помисли у себи сав зајапурен! )

-Ма красно!-узвикну сав узбуђен.Баш смо добили дивне ципеле управо у тој боји.Који број носи Ваша вереница?- упита нестрпљиво, потпуно убеђен како је његова претпоставка о нежној плавуши тачна.

Међутим, изостаје одговор. Младић га држи у неизвесности.Наравно, помисли продавац, баш сам неучтив и непрофесионалан, нисам му ни показао ципеле.Води муштерију до олтара на коме стоје дивне нежноружичасте плишане ципеле, са облим врхом и не превисоком штиклом средње дебљине.Ни претанке ни предебеле, таман онако како треба. Подсећају на оне дивне женствене ципеле из педесетих. Младић их посматра са нескривеним узбуђењем.Види се да му се допадају.Врло пажљиво узима једну, држи је на свом длану и диви се њеним линијама  (код нашег продавца предигра у пуном замаху! , само да издржи до краја купопродаје! ).

-Дајте ми број 39 да пробам –изнебуха рече устрептали купац, гласом неког детектива који само што није открио починиоца злочина.У том тренутку помало подсећа на Херкула Поароа, из млађих дана.

Наш је продавац затечен!Овакав преокрет није очекивао! И да ли је уопште добро чуо, рече ли Поаро јуниор да жели да проба ципеле?! Или да их само ипак боље осмотри…?

-Нисам Вас баш најбоље схватио, рече он стиснута грла.Гласови капљу из његових уста.Желите да пробате?

-Да, свакако, баш ми се допадају.То је оно што тражим!Молим Вас број 39.

Рече, потом седе на жути табуре и поче да изува своје еспадрилице.

Продавац забезекнуто гледа око себе, као да тражи сведока који би га уверио да не сања и да се све то одиста дешава.Предигра се нагло и грубо окончала.

-Да, да,наравно…Донећу Вам.

Одлази у другу просторију.Тамо се задржава извесно време, док испија чашу воде са кашичицом шећера, и потом проналази кутију са жељеним бројем, која је такође ружичаста.Боже, помисли у себи, шта се ово дешава.Враћа се носећи у рукама бетонски блок.

-Изволите, рече оним истим полупискавим гласом, број 39.

Младић узима ципеле, сав задивљен, а потом их обува, устаје и шета по продавници. Наш продавац тешко дише. У неверици посматра младића у црним панталонама и сивом сакоу како се шепури по радњи у ружичастим ципелама са штиклом!!!Мора да је у питању скривена камера, сину му одједном!Па да, помисли, желе да виде да ли сам према свим муштеријама љубазан и подједнако услужан!Нећете ме преварити, рече ликујући, као када дете открије место на коме мајка крије слаткише. Сав препорођен, уз назнаке неке нове предигре, рече предусретљиво младићу који стоји испред великог огледала и врло пажљиво посматра сам себе:

-Дивно Вам стоје! Као да су створене баш за Вас!

-Потпуно се слажем са Вама!Не могу да верујем да сам пронашао оно што сам тражио!

Продавцу умало да излети питање о вереници плавуши, али се угризе за усну.Таман посла, па да му после замере да је нападан!Он воли свој посао и хоће да га сачува.Ова превара шефовима неће успети, разоткрио је њихову игру.

-Јесу ли Вам удобне, не жуљају Вас, број одговара?

-Преудобне, кратко рече младић у ружичастим ципелама.Узимам их!Саша ће се одушевити!

-Ваша вереница, упита продавац помало опрезно, очекујући да коначно чује праву истину;плавуши је рођендан, он ће јој поклонити ципеле и запросиће је; она ће уз сузе радоснице пристати, јер то чека откад; узеће се и живети сретно, уз ружичасте ципеле!

-Мој дечко, заљубљено одговори младић.

Изува ципеле, обува своје сребрне еспадриле.Младом продавцу се чини као да су то две живе сребрне рибе које се мрдају на поду радње у којој је иначе врло срећан.Рибе му се уз зев осмехују.

-Ваш дечко?-изусти некако, а гласови пуцкетају као новогодишње прскалице.

-Да, Саша је мој дечко, а вечерас славимо годишњицу и желим да га изненадим.Обожава када носим ципеле са штиклом, а баш ми недостају једне ружичасте.

Да ли би се Пепељуге побуниле да сада ово виде и чују, помисли у себи, чак помало и уплашен.Заборавио је и на плавушу и на скривену камеру, он мисли само на годишњицу и ружичасте ципеле на ногама младића.

-Срећна годишњица, професионално рече док је куцао рачун.Кикоћу се сребрне еспадриле и подсмевају његовој збуњености.

-Каква срећа да имам мало стопало, уз осмех рече младић напуштајући продавницу, док у ружичастој кеси носи ружичасту кутију и у њој ружичасте ципеле.Сребрне еспадриле машу у знак поздрава.

Млади продавац који воли свој посао и верује у Бога остаје сам.Размишља.Шта се то управо догодило? Продао је ципеле младићу који има дечка Сашу и њих двојица прослављају годишњицу забављања. Младић ће обути ципеле, дечко ће га запросити, а он ће пристати, уз сузе радоснице, јер то чека читаве године. И живеће срећно, у ружичастим ципелама.До краја живота.

Сасвим могућ сценарио, мисли продавац. Зашто то не би било стварно? Напетост спонтано напушта његово тело, као када се истумбана флаша неког газираног напитка ослобађа притиска.Мораш мало по мало да попушташ чеп и омогућиш да напетост исцури.Када би нагло отворио флашу, течност би еруптирала.Поента је у постепености. Допада му се ово размишљање и закључак до кога је дошао. Посматра под а на њему сребрнкаст траг малопређашње рибе.Сети се и своје мајке која му је увек говорила да је толеранција кључ свега.

-Толеранција,драги мој,то је кључ!!!Кад би сви били толерантнији, овај свет би био дивно место, бајка!Али…

Увек је завршавала реченице са АЛИ, иза којих следе три тачке.То би нагонило саговорника да настави њену мисао.У праву си била,мајко. Рече он наглас.Никоме није забрањено да уђе у продавницу и купи ружичасте ципеле.Ниједан закон то не оспорава.То је право свакога од нас.Ето,помисли он,исто то бих могао и ја да урадим.Сети се како има добру другарицу која стално купује мушке дуксерице са капуљачом и кариране кошуље,годинама већ.И никада му ту ништа није било чудно.Да,дође до закључка,свако има право да живи како хоће и мисли да треба.Сви смо слободни. Само што смо склони томе да једни друге спутавамо и судимо једни другима. Срећан је свако ко уме да се ослободи мишљења ближњих или околине, која су често злонамерна.Мисли му јуре као ружичасти ферари, облећу планету.Одједном,срећан је.Неописиво срећан.Осећа како се светлост шири његовим телом.Лакши је за један пар ружичастих ципела али богатији за пар сребрних еспадрила које су му отвориле до тада непознат прозор у његовом унутрашју.Оне пливају у његовом блиском сећању, са намером да постану важна успомена.

Опет му мисли прекида звонце.Отварају се врата и улази симпатичан насмејани старчић са седим брковима.

Збуњен и затечен у својој емотивној нагости, изоставља прву и другу уобичајену реченицу.

-Како могу да Вам помогнем?-у себи мисли,заборавио сам и „добар дан“ да кажем.

-Тражим нешто посебно за посебну прилику-и са ове стране изостаје поздрав, јер је старац због нечега усхићен.

-Реците – изговара наш продавац помало тромим гласом.

– Имате ли ружичасте салонке?

Младић стоји попут војника који очекује узвик „јуриш!“.Стоји чврсто, право, уместо пушке он има оловку у руци.

-Да,управо смо добили дивне моделе.Желите ли да пробате,који би Вам број одговарао?-упита жељно држећи муштерију оловком на нишану.Овде сада нема нежне плавуше, нема скривене камере.

Старчић је срећан и насмејан.

-Хоћу да погледам.Број 38. Унука се спрема за прославу матуре, па сам решио да је изненадим.

-Па то је дивно-рече продавац, помало чак и разочаран што није добио неки оригиналнији одговор.

Уз осмех одлази у магацин,не пије воду са шећером,враћа се носећи ружичасту кутију и у њој ружичасте ципеле.Срећан је.Сад све схвата.Леп је живот у ружичастим ципелама.Оне ће увек некога усрећити. У томе је њихова суштина.Толеранција, шапуће однекуд мајчин глас,ликујући.

Купићу себи ружичасте наочаре, помисли сав срећан.Није важно ко их носи, већ оно што се види кроз њих.И лепо је што свако има другачији, неки само свој поглед и видик.

-Толеранција-рече весело зачуђеном дедици, пружајући му ружичасте ципеле.Сребрне рибе гвиркају кроз излог.

Prihvaćen / Šifra: Prihvaćen

Prihvaćen / Šifra: Prihvaćen

Prihvaćen / Šifra: Prihvaćen

UVOD

Šta je potrebno duši da prihvati svoje tijelo? Da prihvati i vidi razlike između drugih. Da se pogledamo u ogledalo i kažemo: „To sam ja?“ Sve to, svako od nas proživljava u drugačijem periodu života. To vrijeme je došlo za jednog dječaka imenom Alan.

PRIHVAĆEN

 Rano djetinjstvo. Alan je krenuo u vrtić. Prvi dan mu je bio težak. Nije mogao prihvatiti činjenicu da će biti odvojen od svojih roditelja. Plakao je, derao se, vrištao svom silom samo da ostane s njima. Znajući da neće ostati s njima, mali Alan se skrivao u uglovima sobe, daleko od druge djece. Prolazio je dan za danom. Alan je uvijek bio zatvoren i ostavljen sam. Kasnije, Alan se sprijateljio. Bio je ponosan i nije mogao vjerovati da bi neko, kao cura koju je upoznao, mogao da ga učini toliko sretnim. Djevojka se zvala Ajla. Smeđa i kovrdžava kosa, velike zelene oči buljile su u njega dok su pričali. Brzo su postali prijatelji i skoro nikad se nisu rastavljali. Počinjala mu se sviđati, ali opet ništa više. Uvijek se pitao: „Šta je ovo što mogu osjećati? Zašto je to ništa?“. Dani su prolazili i Alan i Ajla su bili zajedno. Čak su igrali barbikama zajedno. „Koji dječak se danas igra sa barbikama? To je jako neobično za dječaka.“- to je ono što su ostala djeca osim Alana i Ajle mislili. Jednog dana, Alana i Ajlu su razdvojili, Alan je stavljen kod drugih dječaka kako bi se mogao igrati s njima autima i robotima. Oboma je to bilo uznemiravajuće i Alan nije htio da se opet odvaja od onih koje voli. Da, Alan je volio Ajlu. Razdvojeni, gledali su jedno u drugo, pričajući samo dušama. Mali Alan, dok se igrao sa drugim dječacima, sprijateljio se sa dječakom imenom Edin. Edin je bio dječak koji nikad nije odustajao od stvari koje je započeo. Tako, nikad nije odustajao od njihovog prijateljstva. Nakon tog dana Alan i Edin su postali dobri prijatelji. Kroz dane provedene s Edinom, Alan je osjećao nešto neobično. Osjećao je nešto što nije mogao zamisliti. Odjednom je počeo osjećati nešto prema Edinu. Prema dječaku koji ga nikad nije lagao ili izdao. Alan je bio sretan s njim. Osjećao bi nešto u grudima što nikad prije nije osjećao. Ni sa mamom, ni tatom, čak ni Ajlom. Želio je zagrliti Edina i nikad ga pustiti. Od dana kada se Alan suočio s tim, Alan je bio izgubljen. Svaki dan Alan se bojao svega što se dešavalo, ali nije mogao to da objasni. Danas znamo šta je osjećao. Osjećao se čudno u tom periodu koji je došao rano u njegov život. Period propitivanja sebe. Propitivanje svoje seksualnosti. Alan se osjećao drugačiji od drugih, kao što je uvijek i mislio da jeste, pa je prekinuo sva prijateljstva i opet se zatvorio od drugih, skrivajući se u mračnim uglovima i odbacivao svijet od sebe. Kako su godine prolazile Alan je odrastao. Krenuo je u osnovnu školu. U osnovnoj školi se uglavnom ružno osjećao. Bio je nasilnik prva četiri razreda jer nije znao šta mu se zapravo dešava. Maltretirao je drugu djecu i nije imao prijatelja. Peti razred je također bio težak ali opet olakšanje. Napokon se smirio i iznenada sve prekinuo. Upoznao je neke ljude koji su ga motivisali dalje kroz razrede. Kada je prolazio peti razred počeo je da se osjeća skroz drukčije. Ulazeći u dvanestu godinu pubertet mu je bio za nogama. U tim godinama otkrio je internet i Youtube. Pubertet i internet? Tu je sve počelo.

Kao što svi znamo, danas na internetu možemo naći mnoge stvari uključujući i odjeljak LGBT. U 2012 kada je Alan imao dvanaest godina, LGBT dio nije bio toliko popularan. Alan je znao istraživati po internetu i pisati “Sviđaju mi se dečki ali ja jesam dečko!”. Nažalost u tim godinama nije mogao znati ništa više nego saznati da su ljudi kao on zvani homoseksualci ili u toj situaciji gejevi. Mogao je također vidjeti da tu postoji mnogo mržnje od strane drugih ljudi. Alan je bio uplašen. Vidio je pogrešnu stranu toga što je gej i osjećao se tužno i slabo zbog svih tih homofoba. Alan je istraživao i našao temu zvanu “Izlaženje iz ormara”. Ta tema nije bila toliko aktuelna tad ali čim je vidio temu, želio je nekome reći to jest želio je “izaći iz ormara”. Kada je, 2012, Alan došao u razred odlučio je to reći svojoj “dobroj” prijateljici da je osjećao nešto neobično i da je gej. Ona se zvala Selma. Selma je bila cura kojoj je Alan mogao vjerovati u bilo kojem trenutku. Imali su mnogo tajni zajedno dok se jedna stvar nije desila. Njegov izlazak “iz ormara”. Kada je Alan priznao Selmi, ona je novu informaciju rekla svima kome je mogla. Alan se bojao zbog stvari koje je vidio na internetu. Ta informacija se širila sve više dok čitava škola nije saznala. Kako su dani prolazili, Alan se osjećao otvoreno s drugima i nije se više skrivao. Izjašnjavajući se kao gej, njegov je život postao težak ali Alan je znao, ako prođe kroz to teško vrijeme da ga ništa neće zaustaviti. Ali jedna stvar je Alanu odvlačila misli, šta će njegovi roditelji misliti o činjenici da je gej. Alan je tu informaciju zadržao za sebe jer se bojao samog sebe, bojao se da su mu roditelji homofobi. “Ne hvala.”- u tom trenutku Alan je napravio veliku grešku koje još nije bio svjestan. Na kraju šestog razreda Alan je naišao na neke loše stvari. Prvo, njegova nastavnica je zvala njegove roditelje da popriča s njima. Dan prije toga, Selma je nagovarala Alana da prizna mami. Alan je poslušao Selmu. Priznao je svojoj mami. Mama mu je u to vrijeme bila podrška govoreći mu: “Sine, razumijem tvoje trenutno stanje i prihvatam ga, ali moraš to sakrivati od drugih. Ne smiješ to nikome govoriti jer ljudi u ovoj zemlji ne znaju šta znači biti drukčiji.” Alan je znao da je napravio nesto loše. Čitava škola je već znala za to. Kada je došao dan za Alanove roditelje da dođu u školu, Alan se bojao kako će reagirati. Nastavnica je rekla Alanovim roditeljima da je gej i nije mogla više izdramarizirati priču. “Zabrinuta sam za Alana, neko bi ga mogao istući ili još gore ubiti. Ja mislim da bi se trebao smiriti i sakriti tu stvar od drugih.” Alan je vidio mamino lice i vidio je velika crvena slova na njenom čelu “razočarana i ljuta”. Kada su došli kući, Alan je znao da će se nešto loše desiti. Taj dan je i njegov otac saznao da je gej i od tog dana Alan i njegovi roditelji nisu bili u dobrim odnosima. Iz razloga što ga nisu mogli prihvatiti kao geja derali bi se na njega i verbalno bi ga zlostavljali. Oduzeli su mu kompjuter, Facebook i mobitel. Nije imao dozvoljen izlazak sa prijateljima. Alan se bojao kada je vidio reakciju svojih roditelja, znao je da nema nizašta živjeti ako nema istu ljubav od svoje mame kao što je imao kada je bio dijete. Opet se zatvorio. Pao je u depresiju. Osjećao se jadno, tužno, čak je i razmišljao o samoubojstvu. Plakao bi po čitav dan i molio bi Boga da mu pomogne. Ali Bog nije bio na njegovoj strani u to vrijeme. Padao je u depresiju sve dublje dok nije dotaknuo dno. U tim trenutcima Alan je zaboravio šta znači biti sretan. Kad bi čuo neku šalu ili kad bi ga neko nasmijao, on bi se nasmijao svojim tijelom ali njegova duša bi plakala i vrištala. To nije htio da pokaže drugim ljudima. Drugima je htio pokazati kako je sretan i kako nema problema u životu. Nikome nije spomenuo svoju situaciju. Mali Alan je bio izgubljen. Pao je u tamu. Sijalica iz koje je zračilo svjetlo sreće se razbila i jedino sa čime se mogao smijati jeste bila tužna i sramotna sijalica koja je svijetila najviše. Nije htio da ima prijatelje. Samo je htio biti sam da može razmisliti o svemu. Vrijeme je prolazilo kako je Alan razmišljao o stvarima. U njegov je život došao jedan momak koji se zvao Ismar. Ismar je bio gay, ali svoju seksualnost nije spominjao. Dok su bili zajedno, pričali bi o stvarima koje niko nije mogao shvatiti. Alan je osjetio nekakvu vezu među njima. Nije očekivao da će Ismar biti neko ko će mu puno značiti u životu. Išli su zajedno u osnovnu školu. Upoznali su se bolje kada su pričali o igricama za koje nisu znali da obojica igraju. Nakon svih dana igranja i pričanja sa njim, zbližili su se i formirali prijateljstvo za koje je Alan znao da ce trajati vječno. Ulazeći dublje u Alanov život; Alan je jedan dan izlazio iz škole i odjednom je čuo glas grupe momčića koji su govorili : “ Pogledajte onog pederčića! Hajmo ga istući!“. U trenutku kad se Alan okrenuo za glasom, osjetio je udarac u stomak i pao je na pod. Tukli su ga sve dok nije zaplakao. Dani i dani su prolazili, Alan je bio tučen i nije mogao da vidi svjetlo na kraju tunela. Nije vidio ni jednu pruženu ruku od drugih koja bi ga spasila od problema. Jednom kad se vraćao iz škole prišla mu je ta ista grupa, tukla ga i verbalno zlostavljala. U djeliću vremena u grupu je uskočio jedan dječak koji se borio za njega i rekao je: “Prestanite ga tući! Zašto to radite!?” (obraćajući se Alanu) “Bježi odavde malac, trči!“. Alan je pobjegao. Kasnije se saznalo da je taj dječak bio brat od jednog od nasilnika. Čim je Alan došao kući, sjeo je za stol da jede i počeo je da plače ispred hrane. Mama mu je prišla i upitala ga: “Šta je bilo?!“ – Mali Alan je odgovorio: “ Mama, oni mene tuku.“ – Alanova mama i tata su bili zabrinuti za Alana u vezi te situacije i odmah sutradan su otišli u školu da popričaju sa njegovom razrednicom. Roditelji nasilnika su bili kontaktirani i morali su istog trena doći u školu. Oni su razgovarali i njihovi roditelji su bili obaviješteni o događajima. Idući dan, pun trauma, Alan je izlazio iz škole i bio je iznenađen da ga niko nije čekao ispred školske ograde. Niko ga nije došao udariti. Niko nije došao da tuče malog Alana. Osjećao se slobodno u toj situaciji ali ipak traume su ostale. Nikad nisu nestale. Svaki put kad bi ga tukli, Alan bi se sve više i više bojao. Nakon što je to sve završilo, nije mogao da vjeruje da će biti tako slobodan da će moći iz škole izlaziti kao i ostala djeca. Alan nikad nije zaboravio momka koji mu je pomogao. Osmi i deveti razred su mu bili olakšanje jer je bio otvoren i niko ga nije tukao. Jednog dana, Alan je htio da opet priča sa roditeljima u vezi toga što je gej. Sve se samo pogoršalo. Opet ga nisu prihvatili. On bi plakao i plakao. Teška depresija ga je pokopavala u zemlju. Osjećao se napuštenim i nije znao kako da izađe iz takve situacije. Kad je završio deveti razred, Alan se pozdravio sa svojim “prijateljima” i izgubio ih je puno. Došlo je vrijeme kada je Alan trebao biti prihvaćen u medicinsku školu. Alan nije htio da bude doktor kao što nije htio da svira klarinet u muzičkoj školi. Napustio je muzičku školu. Alan je uvijek htio da bude plesač te da svira klavir u muzičkoj školi. Bio je prisiljen da bude doktor. Znao je da nikad neće uživati u onome što mu je odabrano da uči. Bio je prisiljen u svakom trenutku svoga života.

Alan se uspio upisati u medicinsku školu. Pronašao je nove prijatelje a ujedno je i sreo stare! Bio je to njegov prijatelj Jasmin iz osnovne škole. Bilo mu je drago da je imao kraj sebe nekog ko je bio drukčiji ali na svoj način. Jasmin je bio dječak koji nikad nije volio ono što su drugi voljeli. Imao je nešto svoje što je volio i za šta su mnogi mislili da je uvrnuto a to jeste da je učio jevrejsko pismo. Alan je ugledao inspiraciju i život u njemu. Poštovao ga je i nikad mu nije nanudio dok su ga sa druge strane ostali maltretirali. Od verbalnih do fizičkih načina. Alan je znao kako se on osjećao te je stao uz njega. Nisu izlazili vani niti djelili priče ali su sigurno vjerovali jedno drugome.U školi, Alan je sjeo sa jednim momkom kojeg nikako nije poznavao. Kako su dani prolazili, pričali su i dobro se upoznali. Momak se zvao Kenan. Alan je osjetio prihvatnost sa njegove strane i ubrzo mu je rekao da je gej. Kenan ga je u potpunosti prihvatio i čak mu je rekao da će ga braniti u bilo kakvim situacijama. Ako bi ga iko napao, Kenan bi mu pomogao i ne bi dopustio nikome da priđe. Alan je bio zahvalan. Ali opet, Alan je napravio veliku grešku tako što je tu informaciju rekao čitavom razredu. Ubrzo je cijela škola saznala za to. Imao je opet iste strahove. Roditelji su bili pozvani sa strane profesorice. Objasnila je šta se dešava. Kad su Alan i njegovi roditelji došli kući, problemi su se još više pogoršali. Njegova mama je počela da plače i vrištala je govoreći: “Bože molim Te, uzmi me. Ne želim da živim sa ovim u svome životu. Ne želim da ja budem ta koja pati.“- Alan je bio preplašen i osjećao se odvratno. Govorio im je da ga ne razumiju jer su mu oni govorili: “Prolaziš kroz fazu života u kojoj su se svi osjećali tako“. Alan im je nastavljao govoriti da on nije on u njihovom okruženju i da nikad nije bio otvoren prema njima. Prema njima je bio pravi momak koji je pokušao da sakrije sve gej stvari od njih. Roditelji nisu mogli da razumiju šta je on govorio. Poslušali su ga do kraja no ipak nisu mu dali da bude onakav kakav jeste. Alan se tog dana osjećao suicidno. Roditelji nisu znali da su mogli da izgube svoje dijete istog dana. Alan je bio depresivan i nije više ništa mogao osjećati osim tuge. Htio se ubiti. Htio je da završi svoj život najbrže što je mogao. Roditelji nisu ni zamišljali o čemu je on razmišljao. Nisu htjeli pitati za njega niti provjeriti ili popričati s njim da li je sve uredu. Ostavili bi ga kada ih je najviše trebao. Mjeseci su prolazili kako Alan nije bio prihvaćen od strane svojih roditelja. Na početku 2016 godine, Alan je htio počiniti samoubistvo u kojem nije uspio. Nije se mogao ubiti. Nije mogao završiti svoj život. Alan je bio zatvoren i nije vidio nikakvo drugo rješenje. Tako prebijen, sjedio bi i plakao. Plakao je sa svom svojom moći i molio je Boga da mu pomogne. Molio je Boga da mu da neku osobu koja će ga podržavati i koja će mu uzdići samopoštovanje. I tako, jednog dana je kontaktirao jednog momka preko aplikacija napravljena pravo za gejeve da se sastanu a i kasnije da budu zajedno. Dok su njih dvojica pisali, Alan se osjećao opuštajuće. Momak je sa njim pričao tako otvoreno. Alan je napokon ugledao svjetlo na kraju tunela. Odjednom se osjećao dobro. Osjećao se dobro jer je mogao voljeti onog koga je on htio. Momak se zvao Eman. Eman je bio momak koji ga je držao živim. On je bio taj koji je uspio da popravi Alanovu sijalicu sreće. Njih dvojica su bili veoma sretni. Eman je bio iz Italije. Obojica su znala da žive prilično daleko jedno od drugih ali ih to nije zaustavljalo. Slali bi jedan drugom poruke, pričali preko Skajpa. Eman je Alanu čak kupio i poklon! Kupio mu je prsten. Prsten mu nije mogao stati na prst pa ga je nosio kao privjesak za ogrlicu. Nikad je nije skidao. Podsjećao bi ga na sreću i na Emana. Alanova želja je bila ispunjena. Dobio je anđela koji ga je držao visoko. Jedan momak mu je promjenio život. Jedan momak ga je volio. Jedan momak je bio u njegovom srcu. Svaki dan su pisali a nekad bi i pričali na Skajpu. Pričali bi puno o stvarima koje su samo njih dvojica mogli razumjeti. Eman je bio jednistven jer je bio oksigen kojeg je Alan udisao. Nije mogao da vidi život bez njega. Zajedno su se voljeli. Eman nije vjerovao u ljubav jer se bojao ako izgubi tu neku osobu da će plakati i da to nikad neće moći preboljeti. Alan je također tako mislio. Imali su mnogo zajedničkih stvari. Mnoge stvari su bile jednake. Pošto Eman nije vjerovao u ljubav, jagodu je koristio kao simbol ljubavi. Koristili bi emotikon jagode kao sinonim za “Volim te”. Alan je volio Emana i uvijek je molio Boga da njih dvoje zajedno žive sretan i miran život. Trebao mu je neko kao Eman i htio ga je zadržati. Htio je biti živ. Htio je da bude tu za neku osobu ujedno da ta osoba njega jednako voli. Eman mu je bio neko veoma važan. Smijali bi se na svaku poruku koju bi poslali jedno drugome, pričali bi o stvarima koje su se desile tokom cijelog dana. Podržavali su jedno dugo u bilo čemu. Alan je pronašao mir u njemu. Pronašao je relaksaciju. Bio je vemo sretan što je upoznao Emana. Eman je bio stidljiv, mraljiv i bio je čudan na svoj način. Puno je volio crtati. Imao je svoje neke svari koje su samo on i Alan voljeli. Nekad bi bio “neprihvaćen” od strane prijatelja ali Alan je bio tu uz njega. Alan je uvijek bio tu za njega iako su bili na stotine kilometara rastavljeni. Jednom su imali razgovor o tome da ne trebaju da lažu jedno drugome. Da uvijek kažu istinu jedno drugome i da ništa ne sakrivaju. 3 mjeseca su prošla od tog razgovora. Alan se je zabrinuo za Emana jer je bio uvijek pod velikim stresom ili zbog škole ili familije. Upitao ga je zašto je takav, zašto je uvijek pod stresom. “Zašto ne pokazuje ljubav kao prije?” (Zamislio je Alan dok nije bio spreman za sljedecu poruku). Eman mu je rekao da je izašao sa jednim likom koji je bio gej. Eman nikad nije izašao sa nekim ko je gej. Eman nikad nije znao nekog ko je gej uživo niti je ikad dodirnuo takvu osobu. Problem jeste bio to što je Eman izašao sa tim momkom mjesec nakon razgovora. Eman to pred Alanom nije ni spomenuo. Alan je pao u stres. Bio je šokiran! Obojica su se pozdravili završavajući sa emotikonom jagode. Dok su bili u mjesecu rastanka, Eman je dobio poruku od Alanovog brata. U poruci je pisalo: “ Dragi Emane. Molim te prestani pričati sa Alanom. To je krivo i trebao bi prestati. Ja pokušavam zaštititi svog brata. Ako ne prestaneš pričati sa njim, moji roditelji i ja ćemo kontaktirati tvoje roditelje i stvoriti ćemo ti problem u životu. Nadam se da ćes odabrati ispravno i pametno se riješiti ove situacije.”Alanov brat je bio veoma homofobičan u to vrijeme. Nije ga mogao prihvatiti kao gej osobu. Bio je protiv njega i Emana. Rekao je svojoj mami ko je Eman i njihova mama je regovala veoma loše. Alan je bio u velikim problemima. Mama je objasnila situaciju njihovom ocu. Otac nije bio nikad ovoliko ljut. Alan je bio malen poput mrava prema njima. Bio je tretiran kao gnjida. Nije mogao da se bori za svoja prava kao i uvijek jer je imao samo 16 godina. Sve što je htio je bilo da ga roditelji prihvate, ali to nije prošlo tako lagano. Otac bi ga verbalno zlostavljao. Ne bi ga puštali izvan pogleda. Alan je već počeo da razmišlja suicidalno. Ljudi kao njegovi roditelji, homofobi, ne znaju kako se boriti sa nekim ko te treba najviše podržati. Boriti se sa svijetom te ujedno i trčati od njega. Da se u isto vrijeme i smije tako da neko ne bi pomislio da nešto nije uredu. U tom dijelu života Alan je bio veoma depresivan. Plakanje je bilo jednini način za njega da se osjeća dobro jer mu je osjećaj koji mu je pritiskao pluća otpuštao dok su mu se suze spuštale niz lice. Alan je jednom pisao sa jednim prijateljem. Alanov otac je pojurio u sobu i uzeo mobitel od Alana. Provjerio je sve privatne stvari od Alana. Roditelji su mu opet izgovorili svašta u lice. Dok su to radili nisu znali da gube svoje dijete sve više i više. Nisu znali da je Alan bio na kraju zgrade ili na stolici i imao konopac oko svoga vrata. Alan je taj dan bio još više depresivan. Nije znao kako da se popravi niti je mogao ikog da pita za pravu pomoć.Danas, Alan je razbijena čaša koja je zaljepljena nazad. Sve što mu treba da mu se prebije srce jeste samo jedan kucanj. Svaki dan se nada da će ga jednom roditelji prihvatiti kao da je to jedina stvar koja mu treba. Ali, možda je prekasno za njega. Možda nikad nije ni znao pravu sreću. Nikad nije znao sta je značilo za dušu da prihvati svoje tijelo. Nikad nije znao kakav je pravi zagrljaj oca ili majke koji je tako puno želio. Zagrljaj koji je značio “ Sve je uredu. Ti si normalan. Svi smo mi normalni i sve što se dešava treba da se desi. Sve će da bude uredu.”- Mali Alan nije znao za poljubac koji je podsjećivao na slobodu. Sve što je Alan htio jeste da ga roditelji prihvate ali njegovo putovanje je završilo. Prvom prilikom kad je Alan bio tužan, srce mu je prsnulo. Skliznuo se je sa kraja zgrade. Pao je sa stolice.

PORUKA

Ovom pričom, čovječe, nadam se da si shvatio da ne bi trebao obraćati pažnju na druge ljude. Ti si ti i to niko ne može promjeniti. Budi onaj ko jesi i pronaći ćeš ljubav zasigurno.Vjeruj u sebe i razmisli šta radiš jer može da dođe do loših posljedica. Nemoj brzati sa tim da misliš da trebaš reći drugima ko si. Daj vremena da oni tebe sami istraže. Onaj ko te stvarno bude najviše istraživao znaće se za njega ili nju. Nemoj da praviš iste greške koje sam ja pravio. Ako znaš da tvoji roditelji nisu toliko dobri, drži stvari za sebe i ne puštaj dok god ne budeš znao da si sam svoj i da možeš da brineš sam o sebi i da sam riješavaš probleme. Puno ljudi prihvata LGBT prava ali i puno njih ne prihvata. Molimo se da u životu imaš one koji te prihvataju. Molimo se da ćeš biti uspješan. Dijeli ljubav. Dijeli sreću. Dijeli svako dobro koje možeš. Uvijek se smij i nikad ne prestani. Ovom pričom, roditelji, nadam se da ste shvatili da trebate da poznajete svoje dijete, grlite češće i da budete tu u svakom momentu za njega ili nju. Nikad nećete znati kroz kakvu bol prolaze osobe kao Alan. Možda je sada teško, ali kasnije, kad se budete kupali u svojim suzama, kad budete plakali jer se ona ili on više ne smije, upitajte se zašto? Zašto je vaše dijete samo i zašto se više ne smije kao prije? Zašto je tako umorno svaki dan? Ovakvi ljudi također imaju osjećaje. Ne dopustite da ti osjećaji sretnu svjetlo od gore.

Novo poglavlje / Šifra: Novo poglavlje

Novo poglavlje / Šifra: Novo poglavlje

Novo poglavlje / Šifra: Novo poglavlje

Koračaš nesigurnim korakom i povremeno se okreneš da vidiš da li te neko prati. Nesiguran si jer je tvoje tijelo ispunjeno strahom. Razmišljaš o tome šta je ispred tebe, da li je to budućnost gdje je svako ono šta jeste, bez predrasuda ili je pak budućnost jednaka stvarnosti u kojoj živiš. Nadaš se ipak da će to što slijedi, donijeti neke promjene. Ne želiš više živjeti u sjeni drugih, prikrivajući ko si uistinu. Želiš biti ti, jer ti si ti. Živo biće si kao svi ostali na ovom okruglom kamenu. Čovjek si, isto koliko i oni, samo što ti živiš skriven od ostalih. Tvoja posebnost je u samom tebi samo što toga još nisi potpuno svjestan. Znaš da si drugačiji zato što gledaš na svijet iz novog ugla.

To ko si, ti niko ne može zabraniti. Tvoje postojanje vrijedi kao svačije. Dijete si ovog svijeta i ravnopravni stanar ove planete.

Pitaju te da li imaš prava da budeš to što jesi i ti staneš i zamisliš se. Svjestan si da imaš prava, ali preispituješ njihovu upotrebu. Prava, koja je napisao neki čiko na papiru, čine te slobodnim čovjekom bez okova društva. Pitanje da li si stvarno slobodan bez ikakvih olovnih lanaca koji te vuku ka dnu, lebdi u zraku. Pogledaš oko sebe i ne vidiš nikakve lance, dok ne shvatiš da te društvo  vuće dolje. Pokušavaš da skočiš, ali nevidljivi teg oko tvoje noge te vraća na tlo. Ponovo si skočio i nespretno si uhvatio lebdeće pitanje. Nemaš vremena da se raduješ svom dostignuću, jer pokušavaš da uhvatiš zrak koji kao da bježi od tebe.

Otkucaji srca su se vratili u normalu i sad si spreman da nastaviš ovo putovanje. Prije nego što kreneš naprijed, vratio si se nekoliko koraka unazad, prisjećajući se djetinjstva i adolescencije. Uvijek su ti govorili kako si drugačiji, od načina kako se oblačiš pa do načina kako se ponašaš. U školi su te zadirkivali, u parku su te tjerali od sebe i jedino si kod kuće bio sretan. U toplini svog doma gdje te mama dočekuje sa ručkom nakon napornog dana u školi. Čekali ste i ostatak porodice da se skupi kako biste zajedno uživali u jelu. Tata bi ubrzo nakon tebe došao, a braća i sestre bi dolazili sa zakašnjenjem. Oni su bili tvoja podrška tada, kao što su i danas. Razumijeli su da si drugačiji i nikada te nisu ismijavali zbog toga, već su uvijek bili tu za tebe čak i u trenucima kad si smatrao da ti nisu potrebni.

Ubrzo, tempo života se promijenio i ti si iz laganog koraka bio primoran da počneš trčati kako bi sustigao svijet. Život se prikazao u svom svijetlu bez prikrivanja mana i ti si postao jedan akter u njemu. S godinama si prigrlio svoju razliku koje te čini diferentnim od drugim. Ta razlika je tvoja posebnost ma šta god ti drugi govorili. Prešao si preko toga da te ismijavaju i da ne žele da budu tvoji prijatelji, dok nisi upao u novi izazov. Svakim novim izazovom, život te testira, tebe i tvoje mogućnosti, ispitujući koliko si spreman da ideš daleko za svoju ‘slobodu’.

Sada, iako te ne ismijavaju, ti nisi siguran za svoj položaj u društvu.

Vratio si se u sadašnjost, sa blagim osmijehom na licu zbog uspomena koje su dio tebe . Kažu da je sloboda mogućnost samostalnog djelovanja čovjeka, a okovi su u prenesenom značenju sputači u slobodnom mišljenju i djelovanju. Kada slobodu i okove staviš u istu konstataciju, dobiješ kontrast. Jin i Jang, crno i bijelo, dan i noć i kao novi član kontrastnih simbola dodaš slobodu i okove.

Stalno ti govore kako si slobodan čovjek jer živiš u dobu kada nema restrikcija, ali tebi nije jasno zašto onda ne možeš ponosno hodati ulicom. Zašto svaki put kada izađeš na ulicu pogledi su neminovni pratioci, a imaš takozvano pravo na to.

Nemaš lance oko sebe, ne bar one vidljive i teške, ali imaš lance društva koje ne može da ima otvoren pogled na svijet. Da li je ovo doba bez restrikcija ili možda ipak doba puno predrasuda?

Svi pričaju o tome kako nakon stoljeća konzervativnog razmišljanja, društvo je započelo novo poglavlje u kojem ne osuđuju ništa, ali ti im jednostavno ne vjeruješ. Prazna stranica je spremna da bude ispunjena novim dostignućima, ali na njoj niko ne ispisuje ono što je važno za razvoj ovog društva. Tu su samo isprazna slova koja nikome ništa ne znače i ne pričinjavaju nikavo dobro. Ti si potreban tu. Potreban si da na papirnoj podlozi napišeš svoju priču, nove poglede na svijet koje je društvo do sada primjećivalo, ali izbjegavalo da vidi. Tvoja prilika da za blistaš nikada nije bila bliža i moraš je ugrabiti.

Napiši ono što je bitno da vide, napiši ono što želiš da vide, prikaži im svoj svijet onakav kakav je uistinu i niti u jednom trenutku ga nemoj uljepšati. Shvatit će te u onom trenutku kada vide surovu realnost jer je to nešto što vuku od iskona. Čovjek će se jedino suosjećati sa drugim ako ugleda stvarnost bez primjese ukrasa i tada će mu pružiti ruku prijateljstva.

Ne želiš njihovo sažaljenje, jer ti nisi ništa nad čim bi se trebalo plakati. Tolerancija ti nije potrebna jer ne želiš da te neko trpi.  Jedino što želiš je mogućnost da budeš slobodan koliko su i oni. Više od ičega, želiš hodati ponosno uzdignute glave i znati da mjesta pod suncem ima i za tebe. Prikaži im svoju borbu i svaki izlazak na ulicu za ravnopravnost među vama, svoju svakodnevnu borbu da budeš svoj bez paravana koji društvo zahtijeva.

Olovka je u tvojim rukama i počeo si pisati. Nikada u životu nisi pisao tako brzo. Slova su se redala u riječi, a riječi u rečenice i ubrzo čitava stranica je bila ispunjena. Ponosno gledaš šta si napisao i lagano zatvaraš oči kako bi razmislio o svemu što se događa.

Čuješ mamine riječi kako ti govore da si dragocijen takav kakav si i sa osmijehom na licu vraćaš se ispisanoj stranici. Tu si ostavio sebe. Sve što ti se dešavalo od početka saznanja, napisao si. Kad si kao četrnaestogodišnjak prišao mami i rekao kako ne voliš ono što društvo nalaže i kako su tvoje šarene košulje bile glavna atrakcija u srednjoj školi.

Godine su prošle i tvoju priču su pročitali milioni. Paravni koji su dolazili u paketu sa pridjevom drugačiji, lagano su počeli da gube svoju ulogu. Biti drugačiji nije bilo veliki bauk kao nekada i pogledi su prestali biti neminovni pratioci. Život je imao na sebi glavni reflektor na sceni, ali odmah pored stajao si ti. Ti pravi ti. Prestali su te pitati da li imaš prava da budeš što jesi jer ti prava više nisu bila bitna. Samo je bio bitan trenutak kada ćeš početi da u potpunosti vjeruješ u sebe i kada ćeš smoći snage da se predstaviš svijetu u svojim pravim bojama.  Ti nisi ni crvena, ni narandžasta, ni žuta, ni zelena, ni plava, ni ljubičasta boja. Spoj si svih ovih boja i to te čini jedinstvenim, dragocijenim kako ti je mama znala govoriti. Tražio si svoje mjesto pod suncem jako dugo, možda čak i predugo, ali potraga se isplatila. Napokon možeš ponosno stajati gdje svi stoje, bez da razmišljaš šta misle o tebi. Isti ste. Bili ste isti i prije , samo što je trebalo vremena da ukloniš konzervu koja je bila oko društva. Izgledalo je nemoguće, ali ponekad upravo takve stvari su vrijedne borbe.

Imaš sasvim dovoljno vremena da se raduješ svom dostignuću i svim izazovima koje si uspješno ispunio. Čestitam ti dragocijeni čovječe šarolikih boja, uspio si i napokon  imaš svoje mjesto pod suncem, a upravo si ti razlog zašto stojiš tu. Ti si ti i nikada nemoj zaboraviti to.