Kvir arhiv

Kvir arhiv

Kvir arhiv je inicijativa koja istražuje, dokumentira i čini vidljivim lične priče, sjećanja i djela tj. historijske narative i kontra-narative vezane za sigurnost, rod i seksualnost LGBT*IQA osoba i aktivistkinja/a u toku rata i tranzicionog perioda, od 1990-ih do danas. Kvir arhiv odgovara na dva pitanja:

  1. Kako su LGBT*IQA osobe preživjele rat?
  2. Kako su LGBT*IQA osobe/aktivisti/kinje  ispoljavale otpor?

Kvir arhiv vodi tim osoba okupljenih u Udruženju Okvir koje postoji od 2011. i bavi se promocijom i zaštitom ljudskih prava, kulture i identiteta lezbejki, gej, biseksualnih i trans osoba kroz edukaciju, psihologiju, umjetnost i kulturu u javnim i online prostorima u BiH. Realizacija projekta se vrši kroz  seriju intervjua, kratki dokumentarac, fotografije i audio zapise, te lansiranje digitalne baze – Kvir arhiva – multimedijalne online platforme (Vidi više).  Skupa sa LGBT*IQA osobama i aktivistima/kinjama  dokumentujemo međusobne odnose između LGBT osoba, načine otpora, građenja zajedništva, ljubavi i preživljavanja, kao i šireg političkog djelovanja u ratnom/poslijeratnom društvu na našim prostorima.  Kvir Arhiv okuplja pojedinke/ce koje/i na autentičan način iz JA-pozicije neposredno kreiraju audio-vizuelni idenitet lične priče, stavljajući je u javni kontekst/narativ i time je čineći dijelom do sada nevidljive LGBT*IQ historije.

Naša vizija je sigurno društvo gdje svaka osoba ima pravo na samo-određenje i gdje se promoviraju i njeguju različitost, solidarnost, odgovornost i ljubav. Vjerujemo da svaka pojedinka/ac ima pravo na dostojanstven život bez nasilja na osnovu roda, spola, seksualne orijentacije,rodnog identiteta i izražaja, ekonomskog statusa, boje kože, vjeroispovijesti, državljanstva i sposobnosti.

Bila jednom jedna LGBT zajednica

Bila jednom jedna LGBT zajednica

Bila jednom dva pedera, pa pričala o biseksualcima:

Peder 1: Al’ mi idu na kurac više i ovi biseksualci. Ni sami ne znaju šta hoće.

Peder 2: Jes’ vala. Odluči se već jednom šta si.

Peder 1: Slažem se. Odaberi stranu. Il’ pička il’ kurac. Nema trećeg. Šta si toliko neodlučan.

Peder 2: A tek što nas koji znamo šta smo zbunjuju. Niđe veze. Vidim nekog dobrog lika i molim boga da je peder, kad on bi.

Peder 1: A znamo da bi većina željela samo da je bi. Uglavnom su to sve obične autohomofobne pederčine.

Peder 2: Frojdova da smo svi biseksualni je najveća glupost koju sam ikad čuo.

Bila jednom dva biseksualca, pa pričala o pederima:

Biseksualac 1: Brate, što ne mogu ovih feminiziranih likova.

Biseksualac 2: Da hoću ženu bio bi sa ženom.

Biseksualac 1: Užas. Bog ga stvorio da bude muško ono tetka prava.

Bile jednom dvije lezbejke, pa pričale o drugim lezbejkama:

Lezbejka 1: Al’ me nerviraju ove fem lezbe.

Lezbejka 2: Joj i mene. Još spavaju i sa frajerima.

Lezbejka 1: Nisi lezba ako spavaš sa likovima. Hoće l’ im to iko objasnit.

Bili jednom peder, bipić i lezba, pa pričali o transrodnim osobama:

Peder: Ja sam stvarno osoba širokih shvatanja, al’ meni je to neprirodno.

Biseksualac: Dobre su samo za jebat i ništa više.

Lezbejka: Meni je nekako ofirno s njima se družiti.

Bile jednom aseksualne, interseksualne, panseksualne, rodno varijantne osobe, pa o njima niko nije pričao.

Ono što je zajedničko svim prethodnim dijalozima jeste neznanje. Kao što je uzrok predrasuda koje hetero ljudi imaju o LGBT zajednici isto je tako izvor raznih predrasuda koje imamo jedni o drugima unutar zajednice. Iz neznanja proizilazi strah, distanca i nepoštovanje, a ljudi koji imaju isti cilj trebali bi se udruživati, podržavati i razumijevati. Prva karika u svakom lancu promjene jeste upoznavanje. Niko od vas ne očekuje da budete najbolji prijatelji sa nekim s kime dijelite isti problem, ali veći stepen međusobne senzibilnosti, solidarnosti i podrške značio bi svima nama, pogotovo ako nam je, zajednički cilj, a jeste da nas društvo prihvati, razumije i dodijeli nam prava koja hetero ljudi uživaju. Do ovog cilja nećemo doći mržnjom, razvijanjem daljih međusobnih predrasuda i ignoriranjem. Imam osjećaj da svako od nas unutar LGBT zajednice misli da je samo njegov problem važan i da se bori sebično i egoistično samo za parče svoje slobode. Nije kliše kada kažemo da niko nije slobodan dok svi i sve nismo slobodni i slobodne, jer jedan čovjek je samo mreža šire grupe ljudi u kojoj su potrebe iste; ljubav, nježnost, poštovanje, sigurnost. Kada bismo na slova unutar akronima LGBT prestali gledati kao na čvrsto omeđene izolirane podzajednice i počeli na naše minorne različitosti gledati kao na šarolikost unutar porodicu koja želi da je jedna druga porodica odmah tu u komšiluku (hetero ljudi) razumije, prihvati, uvažava i voli dosta bi se stvari promijenilo. Ljude ne treba gledati kao etikete i ne treba ih svoditi na samo jedan identitet i do sada sam hiljadu puta i sa najrazličitijim ljudima nalazio nešto zajedničko; isti hobi, strast, navike… Kada u osobi prvo vidimo ljudskost uvijek možemo stvoriti konekciju i razmijeniti se. LGBT zajednica u BiH je danas zajednica politički mrtvih subjekata koja čeka da njihove probleme artikuliraju prvo drugi, a zatim drugi i riješe. To se neće desiti. Mi nemamo kad iz vlastitih cipela da ulazimo u tuđe i život je svima dovoljno kompliciran. LGBT zajednica je danas zajednica tišine, međusobne mržnje i isključivosti i ostatak svijeta ne mora više ništa ni da uradi, jer sami jedni druge toliko isključujemo, prozivamo i diskreditiramo da smo problema jedni drugima dovoljno napravili da hetero ljudi ne moraju mrdnuti prstom. I zvuči tužno, zaista, ponekad koliko smo ostatku tog velikog hetero svijeta mi mali LGBT ljudi nebitni. A nebitni smo jer nismo glasni, jer ne govorimo da smo tu unutar one iste mreže. Mi ne zahtijevamo, mi oborenih glava šutimo i međusobno jedni druge osuđujemo. Niko od vas ne očekuje, niti vas u ovom tekstu pozivam da sutra izađete na ulice i dižete queer revoluciju, ali vas pozivam da reagirate u svojim mikrokosmosima kada poznanici i prijatelji ružno komentiraju trans* osobe, a vi ste, recimo, gej, ili kada na internetu vidite negativan komentar na lezbejski poljupac, a vi ste recimo biseksualni. Pljuvanje na bilo kojeg čovjeka na osnovu njegovih karakteristika koje nije svjesno birao je pljuvanje na mene samog, i kao čovjek prije svega, ne mogu da ne reagiram na fašizam, ksenofobiju, mizoginiju, homofobiju i sve ostale strašne riječi koje su se toliko izlizale u teoriji, a praksi u BiH nisu još ni posijane akcije za njihovo suzbijanje. Ako u drugome ne vidite prije svega ljudski sadržaj, ako ne osjetite da dijelite iste probleme, a znam da vidite i znam da osjetite jer niste psihopate, onda je sredina u kojoj će svako biti slobodan naš zajednički cilj i putovanje kojem trebamo težiti, ne već od sutra, nego već od sada, upravo, kroz male stvari, sitnice podrške, razumijevanja, ljubavi, jer toliko malo možemo dati da toliko puno dobijemo svi.

Autor: Pederlook

 

 

 

Razmatranja o homofobiji: moć kao definišući faktor

Razmatranja o homofobiji: moć kao definišući faktor

Centar za kvir studije (Beograd, Srbija) sproveo je tokom 2015. godine kvalitativno istraživanje „Homofobija i internalizovana homofobija”, metodom polustrukturisanih dubinskih intervjua ispitujući stavove heteroseksualnih i homoseksualnih ispitanika o homoseksualnosti. Ukupno 44 intervjua je obavljeno u pet gradova: Beograd (16 intervjua), Novi Sad (8), Niš (8), Subotica (6) i Kragujevac (6) i pritom prikupljeno preko 73 sa audio materijala i preko 1000 strana transkripta.

Svrha istraživanja je dublje i detaljnjije istraživanje motiva, strahova i predrasuda koji stoje u osnovi homofobije i internalizovane homofobije, kao i utvrđivanje sličnosti razlika u usvajanju i reprodukovanju homofobičnih stavova kod heteroseksualnih i homoseksualnih osoba; postavljanje temelja za dalja produbljenija istraživanja ovih tema. Važan cilj koji smo pred sobom postavili je kako produkcija i razvijanje fonda znanja o ovoj temi, tako i približavanje različitih politika nevladinih LGBT organizacija u vezi sa borbom protiv homofobije jer je pretpostavka da će rezultati istraživanja uticati na artikulisanje politika u toj borbi. Ono može da posluži kao osnova za kreiranje politika LGBT organizacija u nastupu prema javnosti, kao i prema LGBT osobama u cilju osnaživanja zajednice.

Projektni tim – Aleksandar Stojaković, koordinator projekta i istraživanja, Tanja Marković, koordinatorka istraživanja, Marijana Stojčić, Dragana Petrović, Tamara Šćepanović i Jelena Vojvodić – zahvaljuje se svim učesnicima i učesnicama intervjua. Želimo da se zahvalimo i svim pojedincima i pojedinkama koji/e su nam tokom istraživanja pomogli: Mitre Bonća, Milan Đurić, Tamara Mitić, Ana Zorbić, Nevena Tarlanović, Nenad Glišić, Nebojša Milikić i Tadej Kurepa. Takođe, zahvaljujemo se organizacijama koje su nam ustupile svoj prostor za istraživanje: Kulturni centar REX iz Beograda, Gayten-LGBT Centar za promociju prava seksualnih manjina, Omladinski centar CK13 iz Novog Sada, Ženski prostor iz Niša, SKC Kragujevac, Youth Initiative for Human Rights iz Subotice. Istraživanje je podržala Fondacija za otvoreno društvo Srbija.

Uvodni tekst publikacije prenosimo sa web stranice Centar za kvir studije uz saglasnost autora.

Preuzmi kompletnu publikaciju

“Homofobija i internalizovana homofobija u Srbiji”, Centar za Kvir Studije

Autorke istraživanja: Marijana Stojčić i Dragana Petrović

Intervjuer/ke: Aleksandar Stojaković, Tamara Šćepanović, Marijana Stojčić, Tanja Marković, Jelena Vojvodić

Koordinator projekta: Aleksandar Stojaković

Beograd, 2016

Razmatranja o homofobiji: moć kao definišući faktor
Autor: Aleksandar Stojaković

Polazim od toga da postoje vidljive i nevidiljive nedoumice šta je zapravo homofobija koju treba definisati, ili bar opisati, neke ponuđene odgovore dekonstruisati i možda osporiti i opovrgnuti, ali je svakako glavni problem njeno permanentno postojanje, iz kojeg možemo izvući (za izučavanje važno) pitanje, pokriveno debelim velom skepse: da li je homofobija permanentna? Važno je, dalje, sagledati kako se homofobija opredmećuje, kroz koje društvene celine i odnose ona diše, kako se manifestuje i ko na njoj „profitira“. Uz to ponudiću svoj uvid u njene stubove kroz dominantan utisak stečen iz intervjua i samog istraživanja u celini. Poseban akcenat staviću na tezu koja se tokom procesa rekapitulacije i čitanja intervjua konstituisala: (u patrijahalnom sistemu-odnosu) muškarac je nosilac homofobije, a žena je samo internalizuje i reprodukuje.

Promišljajući o homofobiji i njenim istorijskim i psihološkim korenima oduvek sam nalazio neospornu korelaciju sa mizoginijom. Takvo promišljanje svakako nije novo niti neobično. O njoj su pisali mnogi. Ona se čini logičnom, ali utisak o njenoj važnosti, kada govorimo o strahu, mržnji ili bilo kakvom neslaganju – kako bi rekli oni koji homofobiju racionalizuju – činio mi se presudnim. Stoga homofobiju kao strah od nepoznatog u potpunosti (ili ipak možda samo delimično) odbacujem. Nema ničega nepojmljivog ili nepoznatog u seksualnosti, makar to bilo samo u sferi fantazije. Kada govorimo o homoseksualnosti i o nepoznatom, fokus bi mogao da bude na socijalnim odnosima kao što su istopolni brak, roditeljstvo ili na bilo kojem neheteronormativnom odnosu između dva homogena roda, jer se socijalni odnosi iskustveno (na)uče. Nedostatak modela u okruženju koji će reflektovati određene informacije nas dovodi na polje nepoznatog. Stoga bih se pre bavio esencijalnim i od njih išao ka širem i opštem.

Pored intervjua koje sam vodio i onih koje sam pročitao, kao i rezultata ovog istraživanja, rukovodiću se i ličnim, dugogodišnjim iskustvom i utiscima koje sam stekao osluškivajući populaciju, njene stavove, primećujući odnose i dinamiku unutar nje.

Visoko homofobično društvo Srbije (1) je plodno tlo za istraživanja homofobije i pokušaja rasvetljavanja elemenata koji je čine, jer stavovi nisu nijansirani (kakvi bi bili u društvima gde su homoseksualne osobe velikim delom prihvaćene) već jasno izraženi. Istraživanje koje je pred nama nudi uvid u predrasude i narative homofobičnog diskursa, kako se stavovi usvajaju i dalje reprodukuju (kod heteroseksualnih i homoseksualnih osoba). Pre nego što nastavim dalje sa uvodom, a obazrivo neotkrivajući unapred sve pojedinosti istraživanja, te ostavljajući čitaocima ove publikacije da se sa njima detaljno upoznaju u tekstu Marijane Stojčić, moram unapred da iznesem tri meni važna nalaza istraživanja koja će mi u nastavku koristiti:

  1. Intenzitet homofobije je izraženiji kod heteroseksualnih muškaraca nego kod heteroseksualnih žena;
  2. Heteroseksualni muškarci homoseksualne osobe vezuju za seksualnost, dok žene za porodicu;
  3. Kod muškaraca i žena heteroseksualne orijentacije prva asocijacija na homoseksualnost je muška homoseksualnost.

Nevolje s terminologijom i racionalizacija diskriminacije

U savremenoj literaturi često je moguće pročitati da se homofobija kompromisno definiše kao „negativna osećanja ili predrasude prema LGBT populaciji”. Određena odstupanja od homofobije kao straha od homoseksualaca, ili homoseksualnosti uopšte (iako reč strah pronalazimo u samom terminu), proizilaze iz klime prihvatanja stava protivnika LGBT populacije da se „oni njih ne plaše, već ih jednostavno ne podržavaju i ne vole”, dakle: mrze homoseksualce. Prateći tu liniju otpora došlo se do termina homonegativnost (2) koji, definišući ga kao puko intelektualno neodobravanje (3) (M. Beilkin), samo pokušava da racionalizuje homofobiju. Do konstrukcije tog mehanizma doprinelo je jačanje gej pokreta 70-ih godina kada je pred intelektualni svet diskriminacija i patologizacija homoseksualnih osoba stavljena u jasan kontekst etike. Prilikom suočavanja javlja se jaz između elemenata koji se načelno odbijaju i socijalnom potrebom zadržavanja slike etičnosti. Takav nesporazum nas vodi do kognitivne disonance, u kome osoba doživljava iskustvo dva ili više nekompatabilna verovanja (Ferstinger, 1957). Nije nerazumljivo da je pred intelektualnim svetom postavljen težak zadatak: kako zadržati kognitivnu konzistentnost i prevazići jaz koji je neočekivano postavljen? Neprijatan sadržaj se odbacuje, potom intelektualizuje, a homofobija pokušava da se racionalizuje i preoblikuje – nije strah, već je intelektualno neslaganje.

Tada – pokušavaju da nas ubede – govorimo samo o (intelektulnim) stavovima. No, da li stav može da se formira i opstane bez propratne emotivne komponente? Stav je trajna mentalna dispozicija koja se stiče, oblikuje i menja u procesu socijalnog razvoja, a formira se na temelju iskustvenih i direktnih učenja. Psihološku strukturu stava čine: 1. Kognitivna komponenta (spoznaja o objektu stava; narativ, obrazloženje); 2. Emocionalna komponenta (odnos prema objektu stava: odbojnost, strah, gađenje – kada govorimo o negativnim stavovima); 3. Konativna (akciona) komponenta (spremnost na ponašanje) (Schiffman & Kanuk, 2004). Emotivna komponenta je inherentna u formiranju stava. Svaki stav je emocinalno obojen. Negativan stav prema homoseksualnosti uslovljen je negativnim osećanjima, stoga nikako ne možemo govoriti o pukom „intelektualnom neodobravanju” koji je hermetičan i funkcioniše izvan emotivne komponente. Homonegativnost je ništa drugo nego nova reč za homofobiju, oslobođena pežorativnosti.

Diskriminacija ima svoju dugu i permanentnu istoriju, bilo da je ona otvorena ili prikrivena, a jedna od značajnih komponentni kroz koju se ona ispoljava je upravo racionalizacija. Etika je civilizacijska tekovina koja duboko ukorenjuje mišljenje da upravo ona čoveka odvaja od ostalih životinja. Diskriminisati nije etično. Mržnja se potiskuje, narativ se menja u prihvatljivi sadržaj kroz intelektualizaciju (u kojoj se stvara racionalan, čak i etičan prostor za diskriminaciju), neretko kroz tobožnju brigu za druge. Upitan da li su homoseksualci u nepovoljnom položaju prilikom zapošljavanja, heteroseksualni ispitanik kaže: „Pošto se HIV ipak često vezuje za homoseksualnost, gde se lako prenosi i često, na primer meni bi bilo nelagodno da imam takvu osobu zaposlenu u svom kolektivu i ne smatram da bi to bila neka moja diskriminacija, već jedan jednostavno loš uticaj na ostale zaposlene, u nekom cilju brige o njima, o njihovoj sigurnosti, ne bih zaposlio takvu osobu (homoseksualnu, prim. aut.). Ne smatram za loš potez ako isto tako neko drugi uradi. Ako neko odluči da ih ne zaposli, ako racionalno razmišlja, vezuje to da postoji verovatnoća da će ta osoba nesvesno zakačiti HIV ili nešto drugo, što svakako dovodi u opasnost ljude oko njega tako da apsolutno ne bih smatrao za diskriminaciju ako neko odbija da zaposli takvu osobu”.

Nije li upravo ovo pokušaj racionalizacije homofobije o kojoj smo govorili?

Redukcija identiteta: homofobija kao muški problem

Pre nego što se budem upustio u ovo ambiciozno promišljanje – u etiološku dekonstrukciju elemenata-činilaca strukture koju označavamo kao homofobija – moram unapred da ogradim tezu, pa i samu strukturu, tako što ću je posmatrati kao društveno uslovljenu i kao jedan fenomen-proizvod od potencijalnih mnogih. Pomenuta teza je vezana za jednu strukturu, posmatranu strukturu, čiji su elementi podređeni zakonima koji je određuju kao takvu. U drugim društvenim prilikama, određeni razičitim zakonima, struktura neće iznedriti isti proizvod, što, dalje, znači da fenomen o kome ću govoriti je svojevrsan i da se on ne mora nužno ponavljati u drugim društvenim, kulturnim i civilizacijskim kontekstima. (Kao što će različita kombinacija istih slova dati drugu reč, koja će oslikavati drugo značenje.)

Homoseksualni muškarci su kod većine muških, heteroseksualnih ispitanika redukovani na seksualnost (seksualni identitet) i seksualni čin. Homoseksualci su, dakle, oni koji imaju seksualni odnos sa muškarcima. Viđeni su kao seksualni hedonisti, promiskuitetni, oni menjaju partnere, a njihov jedini cilj je seksualno uživanje i perverzija. No, šta to sve znači za heteroseksualne muškarce? Njih to duboko pogađa.

Uočljivo je, kada govore o homoseksualnosti, muški ispitanici sa negativnim stavovima prema njoj, pre svega govore o seksualnom odnosu, i to isključivo o seksualnom odnosu između dva muškarca. On (seksualni odnos) je, rekao bih, od izuzetne važnosti za njih i/jer on konstituiše maskulinitet. Zbog toga nije neobično – a o čemu će još biti reči – da na seksualni odnos dva muškarca gledaju sa izraženim gađenjem: „Dva muškarca koja se vole, to jest imaju odnose… seks. Ja ne znam stvarno šta im je tu lepo i šta im je to dobro. Meni se to gadi. I zato nekome kažeš ‘ajd što si peder’ ‒ znači da je nešto najgore, dno po meni. Tako ja gledam na to.” „I ne znam šta to njih privlači da oni međusobno mogu da imaju odnos. Šta je to… što vole da imaju analni seks? Ili šta već.” „Zašto nije prirodno? Pa prosto mislim da nismo stvoreni da bude muškarac sa muškarcem, žena sa ženom. Jednostavno, ja znam da su muškarci dobri drugari zato što jedan drugom apsolutno odgovaraju, da se razumeju, da… Ali ljubav između dva muškarca, meni je to… gadno. Mislim postoji prijateljska ljubav, ali se završava na prijateljstvu, ne na intimnim odnosima, ne znam na držanju za ruke kroz grad i ostalo.[…] Meni to nije normalno, to su neki moji strahovi, ne daj Bože, da se mojoj deci tako nešto desi.” Muške ispitanike pomisao na seksualni odnos između dva muškarca (između onih koji imaju iste genitalije kao oni) duboko uznemiruje.

Važno je pak napomenuti da proces o kome ću govoriti dolazi prevashodno iz nesvesnog, da je pokretač svih elemenata koji homofobiju čine – od diskursa do delovanja – i da je ono izvorište svakog daljeg stava i predrasuda koje se kroz kogniciju artikulišu u krajnji derivat koji je pred nama, koji je oko nas, koji možemo čuti, pročitati I bilo kako percipirati. Homofobija, kako nam istraživanje govori, jeste reprodukcija, ali je pitanje na kojim temeljima se ona prihvata i dalje reprodukuje? Stavovi i njihova reprodukcija su narativi kojima se obrazlaže psihološki sistem na kome počivaju.

Kod ispitanika i ispitanica sa izraženim homofobičnim stavovima na homoseksualnost se gleda kao na faktor koji je opasan po postojeće i tradicionalne društvene odnose – po društveni poredak. Homoseksualnost se pojavljuje kao značajna pretnja koja treba biti ostrakovana iz društvenih okvira, zarobljena među četiri zida spavaće sobe, upravo u tom klaustrofobičnom prostoru u kome se ona po mišljenju ispitanika i konstituiše. Homoseksualnost preti da će te odnose uzdrmati i razrušiti, i možda zauvek promeniti. Jer homoseksualni odnosi raskidaju binarni poredak nuklearnog odnosa na kome patrijarhalno društvo i odnosi moći počivaju. Ključna reč i definišući faktor je: moć.

„Moć se ne plaši seksualnosti, već se putem seksualnosti vrši” (M. Fuko). Fuko je lepo primetio – seksuani čin (4) je najznačajnija pozornica kroz koju se moć performira: simbolički i direktno.

Nadmoć (5) se najodređenije performira kroz seksualni čin u kome su čvrsto utemeljene binarne pozicije moći: onaj koji je performira i onaj u odnosu na koga se moć performira. Za odnos moći potrebno je najmanje dva člana, to jest dve (interaktivne) pozicije. U seksualnom činu aktivan član je dominantan, a pasivan je submisivan. Patrijarhalni sistem – i dominantni odnosi u okviru njega – samo je simbolička dispozicija seksualnog čina, to jest odnosa koji se kroz njega performiraju. (6) Odnosno, odnos moći se uspostavlja „u krevetu”, to jest u seksualnom činu i dalje projektuje van njega, van kreveta i sobe, u međurodne odnose, u društveno tkivo, potom i u institucije. Muškarac je aktivan član (dominatan, onaj koji performira nadmoć), a žena pasivan član (submisivan, onaj u odnosu na koga se nadmoć performira). Muškarac lako zauzima tu poziciju (nadmoćnog), a ključna reč oko koje sve orbitira je: penetracija. Muškarac penetrira u ženu i na taj način definiše seksualni čin – on, dakle, ima nadmoć. Binarnu celinu penetracije čine: član koji penetrira i član koji je penetriran.

U ovom (muško-ženskom) konstruktu je odredište homofobije i negativnog stava muškaraca prema homoseksualnosti: onaj koji ima nadmoć je na poziciji višoj (superioran je) u odnosu na onoga nad kime se ta moć vrši, nad potlačenim (inferiornim). U svesti muškarca stvar je prilično jasna: on je nadmoćan, a žena je subjekt nad kojim se moć performira i reflektuje nazad – žena je na nižoj poziciji u odnosu moći. Takva pozicija za muškarce je prirodno stanje stvari, zakon, koji proizilazi iz biološke predispozicije, posedovanjem organa koji determiniše pozicije u okviru odnosa moći. Upravo ova postavka nam može pomoći u razumevanju mizoginije, koncepta u kome su žene omalovažavane kao krhka, nejaka bića – inferiorna.

Jedan ispitanik heteroseksualne orijentacije, uveren da lako može da prepozna homoseksualnu osobu kada je vidi na ulici, kaže: „Pa recimo susretao sam često momka u sredini jednoj u kojoj sam često boravio koji je nosio nešto nalik ženskim čizmicama.”. Dve stvari su zanimljive i dve stvari treba primetiti: 1. Muškarac je nosio ženski odevni predmet – čizme pravljene i namenjene ženskom rodu – stoga nužno prizilazi da je on homoseksualac; 2. Čizme su rečene u deminutivu ‒ čizmice. Ovo poslednje ponovo upućuje na odnos prema ženama, taj položaj superiornosti muškarca prema njoj. Žene su niže, manje u odnosu na muškarca, one su u deminutivu. No, da li bi bilo ko od nas rekao da žena nosi ženske čizmice, ili ipak da žena nosi ženske čizme? U ovom slučaju se otišlo korak dalje, deminutiv se koristi kao pežorativni oblik: muškarac nosi nešto što mu ne dolikuje, nešto što je ispod njega – ženske čizmice. Time je pokušao da uvredi, unizi homoseksualca osporavajući njegovu muškost adekvatnim opozitom ‒ ženskosti. Kakav se muškarac odlučuje na nedoličnu mu poziciju da nosi nešto što pripada drugom, inferiornijem rodu: peder. Ispitanik, iako prethodno ne poznaje mladića o kome govori, zna da je on peder, jer nosi nešto što pripada ženi. Peder je identitet transgresije. Peder je neko ko čini transgresiju ka nedozvoljenom. On iskače iz svog roda, iz pozicije moći i dozvoljava sebi da se ukalja i demaskuliniše. Peder je nedefinisan rod, uvek je između.

Dakle, muškarac kroz seksualni čin (jer penetrira u ženu) performira moć. Heteroseksualni muškarci znaju da u seksualnom činu dva muškarca jedan uvek mora da zauzme seksualnu poziciju žene – biva penetriran – to jest da se nad njim moć vrši. Ta spoznaja najviše opterećuje i ona određuje reakciju i akciju koja sledi. Jer na taj način, dozvoljavajući da bude penetriran, muškarac sebe „degradira”. To je „nečasno” za jednog muškarca. Muškarac ne sme da bude van pozicije superionog, ne sme da bude u neprirodnoj poziciji inferiornosti. Takvom muškarcu treba oduzeti počasni epitet muškosti, superiornost, jer on i nije muškarac – on je više žena. (“Ipak homoseksualci imaju tu žensku psihu”)

„Oni su seka-perse, mekušci”, kaže jedan heteroseksualni ispitanik. Drugi o homoseksualcu kaže: „Pa glumi nekog zavodnika, nekog šmekera, a po meni je zavodnik osoba koja zavodi osobu suprotnog pola”. (7) Treći se pita gde je nestala muškost kod homoseksualca: „Oni feminizirani. Jednostavno mi se gade. Gade mi se ovi… kako se sad zovu ovi… sad što čupaju obrvice bolje nego ženske. Metro! Nisu gejevi, ali ih ne shvatam, muško je muško. To obrvice… to… Ne volim. I to ne volim. U redu je da ti držiš do sebe, ima higijene i lickanja i kod muškaraca ali ovi gilipteri… ne znam šta su. Ali šta su oni? Feminizirani nešto… Šta ga tera da se čupka? To ne razumem, pa ja kao muško… U redu je da izgledaš uredno, pa hajde skratiš ne znam… dlake ispod pazuha ako si maljav, obriješ se, negde, ne znam, i obrvicu doteraš… Ali sad da si ti pa baš nešto… ne znam… pa, šta još? Sjaj za usne da stave? Gde je tu muškost?” Za heteroseksualne muškarce muškost se poništava onda kada muškarac sebi dozvoli da oponaša ono što je nedozvoljeno i nedolično, da oponaša ženu. (8)

Ovde treba primetiti i podeliti zapažanje koje potiče iz ličnog, dugogodišnjeg gej iskustva. U homoseksualnim odnosima postoji uverenje koje olako, po heteronormativnom modelu, pozicionira homoseksualne muškarce – u spektru od intimnog do društvenog. Iskustvo homoseksualnih odnosa nam pokazuje da u svakom od njih postoji komplementarni par (u monogamnim odnosima ili vezama) koji je definisan po seksualnoj poziciji: aktivan član i pasivan član. Kada govorimo o mikrodruštvenim odnosima (9), među gej muškarcima, i ovde se pojavljuje sličan odnos-sistem koji je simbolička projekcija seksualnog čina na društvene odnose. Postojeći patrijarhalni i heteronormativni model je preslikan u istopolne/istorodne odnose – aktivan član, onaj koji penetrira, se vidi kao nadmoćan u odnosu na pasivnog, koji biva penetriran. Među gej muškarcima na (u seksualnom činu) aktivne muškarce se gleda kao na više. Oni su „pravi” muškarci, oni su alfa mužjaci, od njih se očekuje maskulinitet i performiranje zaštitničke uloge. Dok je biti pasivan član tajna koja se često javno ne otkriva. Biti pasivan među gej ljudima je sramota.

Baš kao i u heteroseksualnom-patrijarhalnom sistemu-odnosu, aktivan i pasivan član imaju svoje predodređene i konstituisane identitete koji su definisani i jasnim skupovima epiteta-činilaca. Homoseksualni ispitanik ovako opisuje aktivne i pasivne homoseksualne muškarce: „Aktivni muškarci su (smeh) ‒ muškarci. Oni su više ono „Daj pivo da pijem”. Otkud znam. Barem tako nekako ja imam iskustava. Da li je to hormonski određeno, ili je to stvar psihičkog doživljaja samog sebe, znači koliko je neko samouveren u svoju seksualnost. To je ono – falusni i analni tip. Sad, aktivni su više falusni tipovi, više su usredsređeni na genitalije, dok pasivni je taj analni tip čoveka. I obično su ranjiviji, nežniji… Znači treba imati erekciju, treba biti potentan, treba biti aktivan u krevetu i šta ja znam, tako da zahteva određenu vrstu samouverenosti i fizičke spremnosti. Tako da ja aktivne muškarce doživljavam kao dominantniji tip muškaraca nego pasivni. Pasivni su više po meni, imaju malo više ženske psihe i umeju da dominiraju da budu vladari iz senke, dok aktivni su više prosti… ne prosti da kažem da su prosti, nego nemaju baš ženski način razmišljanja. Manipulanti.” Isti ispitanik nastavlja: „Pa, defintvno msilim da… ne znam da li je to stvar hormona ili psihe, ali jeste da su ti aktivni muškarci i muževniji i manje feminizirani, retko kad su feminizirani, sad šta ja znam. Dok pasivni imaju tu crtu malo viška ženskih hormona. Nije pravilo ali primećujem da je tako. Da li je to biološki predoređeno ili ne, ja nemam pojma, ali kontam da se pasivni positovćuju sa ulogom žene.”

Ovaj iskustveno stečen utisak, kada se uporedi sa podacima koje smo istraživanjem dobili (i koji utisak, kao svojevrsnu hipotezu, podupire), poručuje nam tri značajne stvari: 1. Dodatno potkrepljuje tezu o društvenim odnosima kao simboličkoj dispoziciji seksualnog čina kroz koji se performira moć; 2. I u intrapolnim/intrarodnim odnosima, onaj koji u seksualnom činu penetrira je onaj koji je na poziciji nadmoći; 3. (Usled odsustva alternative) heteronormativni model se preslikava u homoseksualne odnose ili/i: heteronormativni model je model konstituisan na pozicijama moći i stoga je neizbežan i u homoseksualnim odnosima.

Pomenuo sam već snažan utisak stečen kod heteroseksualnih ispitanika muškaraca o važnosti koju pridaju seksualnom činu između dva muškarca, gde je lako uočiti veoma negativnu, često i zgražavajuću reakciju pri pomisli da muškarac biva penetriran od strane drugog muškarca. Tom činu se pridaje, rekao bih, presudna važnost. On (taj odnos prema istopolnom muškom seksu) – koji potiče iz emotivnog – definiše i uređuje sve dalje (negativne) društvene stavove prema homoseksualnosti i otvara prostor kognitivnom koji će ga racionalizacijom obrazložiti. Taj čin je glavni parametar kojim se homoseksualni muškarci – to jest oni koji dopuštaju da budu penetrirani – depriviraju epiteta muškosti, dakle: pozicije permanentne moći. Penetracijom se muškarcu oduzima moć, oduzima mu se muškost. On dopušta nedopustivo: da zapadne u polje inferiornosti. Osudom homoseksualnog čina koju sprovode heteroseksualni muškaraca čuva se pozicija nadmoći nad ženama. Jer najveći strah nadmoćnog je da izgubi svoju poziciju. (10)

Iako znatno izraženija kod muškaraca, homofobija svakako nije karakteristična isključivo za jedan rod. Žene takođe reprodukuju homofobične stavove. Po istom principu po kojem žene, prihvatajući patrijarhalne norme i nuklearni poredak moći, internalizuju mizoginiju, tako internalizuju i homofobiju, koja je inherentna komponenta mizoginije. U internalizovanoj mizoginiji žene prihvataju svoju poziciju potlačene, ili inferiorne, ili one nad kojom se moć performira, te je i za njih destabilizacija takvog odnosa-sistema, kome homoseksualnost preti, takođe neprihvatljiva. Ujedno, nemali broj ispitanica koje su reprodukovale negativne stavove prema homoseksualcima, od muškaraca zahtevaju maskulinitet. Homoseksualni muškarci sa femininim crtama ličnosti se nipodaštavaju kao slabi i nedostojni muškarci. Heteroseksualna ispitanica, o momku koga je srela na ulici, i za koga pretpostavlja da je homoseksualac, kaže: „To tako, kad vidim muškarca koji je gej, pa je tako izfeminiziran, kao žena izgleda… to me jako… Baš pre neki dan sam videla takvog… Jako me je iziritiralo. Osetim to neko gađenje, to što mi smeta…” i „Jako su mi gadni. I tu vrstu gađenja osećam kad to, kad je ta težnja ka izgledu ka drugom polu, ta izfeminiziranost… To me jako iritira. I to mi stvara neko gađenje.” Upitana da li bi mačo gej muškarci kod nje izazvali isto gađenje, odgovara: „Ne znam… Ne podržavam, ali nemam tu vrstu gađenja.”

Citirana ispitanica homoseksualcu kojeg je srela na ulici zamera isto ono što mu zameraju i heteroseksualni muškarci – ženu (ženske crte i žensku poziciju) u njemu. Njoj je podjednako, kao i heteroseksualnim muškarcima, gadno to što jedan muškarac ima feminino u sebi, to jest što se „odriče” svoje muškosti i što nedolično preuzima karakteristike žene, ili karakteristike inferiornog. Rodnu transgresiju ni žene ne dozvoljavaju, jer ona vrši pritisak na čvrsto utemeljen binarni sistem i hermetične identitete i uloge u okviru njega.

Homofobija, bilo da se pojavljue kod muškaraca ili kod žena, je samo muški problem. Lezbejke su samo žrtve tog efekta.

Internalizovana (11) homofobija i Gay respectability

Na afričko-američkim studijama i u crnačkom aktivizmu u Americi poznat je termin black respectability. (12) On poručuje američkim crncima da, ako budu više nalik belcima, ako „srede” svoje ponašanje, promene način oblačenja i tako dalje, rasizam će prosto nestati (odnsno kada crnci više ne budu crnci). To je set ideja asimilacije kako crni ljudi treba da žive i kako treba da definišu crnačku kulturu u Americi. Respectability politics (politics of respectability, politika poštovanja, uvaženosti, prim. aut.) je stremljenje marginalizovanih grupa da kontrolišu i nadgledaju svoje članove/ce i pokažu da su njihove socijalne vrednosti u skladu i saglasne sa mejnstrim društvenim vrednostima, umesto da dovedu u pitanje mejnstrim kulturu zbog njene nemogućnosti da prihvati razlike. Iz današnje pozicije „black respectability” koncept možemo kritikovati kao internalizovani rasizam.

Slične asimilacione tendencije popularne su i u LGBT populaciji. Kada je tokom leta 1979. godine reditelj Vilijam Fridken (William Friedkin) snimao film Cruising susreo se sa brojnim preprekama, opstrukcijama i neprijatnostima. Naime, američki mejnstrim gej pokret se ustremio na produkciju filma zamerajući mu što na velikom platnu portretiše leather (13) i BDSM (14) gej subkulturu. Potreba mejnstrim pokreta je bila da se distancira od „devijantnih” seksualnih praksi određenog dela populacije, želeći time gej populaciju da predstavi slične većinskoj, heteroseksualnoj, to jest da heteronormativizuje (težnje mejnstrim pokreta oduvek su bile beskompromisna inkluzija u heteronormativne i opšte paradigme). Slične kritike doživeo je i Saša Baron Koen (Sacha Baron Cohen) sa svojim filmom Bruno (2009), kada je bio optužen da širi stereotip o homoseksualnim muškarcima, predstavljajući glavnog lika, fiktivnog austrijskog TV voditelja Bruna kao feminiziranog. Takva kritika nedvosmisleno poručuje: prestanite da nas (homoseksualne muškarce) predstavljate kao feminizarane, jer nismo svi feminizirani i ne želimo da nas tako većinsko (heteroseksualno) društvo percipira. Nije tajna da u gej populaciji postoji izvestan otklon, čak i zgražavanje, koji je nalik osećaju sramote, prema muškarcima sa femininim crtama ličnosti. Dovoljno je da odete na jedan od sajtova za upoznavanje gej muškaraca i videćete more upozorenja feminiziranim gej muškarcima da im se ni pod kojim uslovom ili potrebom ne javljaju. Konfrontriani sa tom diskriminacijom, uglavnom se brane rečima „nemam ja ništa protiv njih, samo me to ne privlači” ili „ja sam muško i ovde tražim muško, a ne žene (misleći na feminizirane muškarce)”. Ovde je ponovo lako iščitati prikrivenu mizoginiju. Ono što smeta i gej muškarcima jeste ono „žensko” u muškarcima koje nazivaju feminiziranim. Verujem da sve ovo izvire iz modela koji sam u prethodnom delu već izneo i pojasnio. Ni homoseksualni muškarci nisu operisani od „muškog problema” kada su u pitanju mizoginija i (auto)homofobija.

Ipak, čini mi se da je internalizovana homofobija, ta samomržnja sa kojom se veliki broj homoseksualaca tokom svog života bori, daleko kompleksnija od homofobije heteroseksualnih ljudi. Ona je svakako intenzivnija i samorazarajuća, ima više dimenzija koje se neminovno prepliću, sudaraju, guše u vrtlogu emocija i misli. Ovom temom su se bavili mnogi, i mnoga su rešenja ponuđena, ali malo koja mogu efektivno pomoći homoseksualnim osobama, društvenim bićima, koji su, kao i svi drugi, zavisnici okoline u kojoj žive. Dok društvo ne prihvati homoseksualnost kao legitiman deo seksualnosti (i dok ne prihvati da seksualnost ima širok spektar) i bitan deo ljudskog iskustva, homoseksualne osobe će se uvek susretati sa samomržnjom.

Jedan od pionira kvir teorije Denis Altman još 70-ih godina prošlog veka upravo o tome govori. On piše o krivici. „Krivica pak dovodi do mržnje prema sebi, a oni koji mrze sebe teško da neće prezirati druge koji dele njihovu krivicu”. (15) Ovde prepoznajemo dva nivoa koji internalizovanu homofobiju čine: 1. mrzim sebe zbog definišućeg elementa koji me čini; 2. (stoga) mrzim druge koji dele element koji u sebi mrzim.

Još su rani kvir teoretičari razumeli egzistencijalnu dimenziju internalizovane homofobije. To se najlakše razume upravo kroz primer negativne reakcije i osude nemalog dela populacije prema Paradi ponosa, posebno kod onih koji su neautovani porodici i svojoj okolini. Prema istraživaju Centra za kvir studije Parada ponosa i LGBT populacija (Stojčić i Petrović, 2014) „ispitanici/e čije porodice ne znaju da pripadaju LGBT populaciji u nešto manjoj meri podržavaju održavanje Parade ponosa (21%) i u značajno većoj meri se protive održavanju Prajda (38%)”. (16) Isto istraživanje pokazuje da 42% ispitanih se slaže sa stavom da Parada ponosa doprinosi povećanju straha i mržnje prema LGBT osobama. Strah od nasilja i osećaj elementarne nebezbednosti duboko determiniše sve životne prilike. Budući da smo upoznati sa stravičnim događajima koji su ispratili prvu „uspešnu” Paradu ponosa 2010. godine, nije čudan ovakav stav ispitanika/ca. Efekti koje osećaju mogu biti vrlo destabilišući po njihove privatne živote. Oktobra 2012. su na televiziji i svim medijima videli jasnu i poražavajuću sliku stanja u društvu, stanja koje odašilje poruku mržnje prema njihovoj seksualnosti, dok su im u glavi odzvanjale neumoljive reči „ubij pedera”.

Politika uvaženosti kod homoseksualnih osoba u homofobnom okruženju nalaže heteronormativizaciju svojim članovima, zabranjuje ikakvu rodnu transgresiju, traži hermetični, postojeći rodni identitet i očuvanje patrijarhalnog, a njena težnja je apsolutna asimilacija, inkluzija u postojeće društveno i kulturno tkivo. To je politika zabrana i kontrole, koja je nalik stokholskom sindromu u kojoj se politike tlačitelja i potlačenog poklapaju. Potlačen smatra da će iz neugodne pozicije izaći ako bude prihvatio hegemonizirajući kulturni i politički narativ. Za homoseksualce on ima spominjanu egzistencijalnu dimenziju preživljavanja.

Iako je utisak o nalazima istraživanja donekle optimističan, iako se vidi određen progres ka prihvatanju LGBT osoba u Srbiji, proći će dugačak put do normalizacije i depatologizacije, te prihvatanje homoseksualnosti kao značajnog segemnta ljudskog iskustva koji nije sa druge strane normalnog. Možda tome prethodi razgradnja esencijalističkog diskursa koji je zarobio svest društva i koji ne dozvoljava legitimno postojanje spektra, ali je „neprilagođen“ pojedinac, preplašen ostrahističke kazne, i dalje usamljen u njemu. On krišom ulazi na zadnja vrata „gej sveta“ i sebi govori: “U tom mom hodanju i traganju, vožnji biciklom po takvim mestima, ja sam išao sam sa sobom i govorio: “Ti nisi homoseksualac. Ti nisi homoseksualac.” Nadam sam se. “Nisi, nisi, nisi…” Hteo sam da ti kažem da sam imao grižu savest. Naravno da jesam. I to jedno godinu dana.” 

_________________________________________________________________________

(1) Istraživanje iz 2010. koje je Gej strejt alijansa sprovela u saradnji sa CeSID-om pokazuje da 67% građana/ki Srbije smatra da je homoseksualnost bolest, dok 56% veruje da je veoma opasna po društvo (CeSID. (2010). Predrasude na videlo. Beograd: Gej strejt alijansa, str. 8.).
(2) Termin su za upotrebu predložili Hadson i Rikets (Hudson and Ricketts) 1980. godine za opisivanje negativnih stavova prema homoseksualnosti i homoseksualnim osobama umesto termina homofobija kome su zamerali pežorativnu konotaciju. Takođe, oni predlažu da se termin homofobija prestane koristiti u naučnom kontekstu budući da je naučno netačan.
Vidi: Hudson, W. and Ricketts, W. (1980). A strategy for the measure of homophobia. Journal of Homosexuality, 5, 357–372.
(3) Beilkin, pak, tvrdi da homofobija postoji i da je to poseban fenomen.
(4) Seksualni čin ću u nastavku korisiti svaki put kada govorim o samom seksu, bilo da je u pitanju između osoba istog pola, ili različitog. To je zbog toga što ću reč „odnos“ rezervisati za sve druge neseksualne odnose – od binarnog, do društvenog.
(5) U nastavku ću radije korisiti reč „nadmoć“ umesto moć, kao pogodnij termin koji iziskuje postojanje važnog člana – subjekta moći. Moć kao nadmoć se ispoljava u značenju vladanja, upravljanja, zapovedanja, ugnjetavanja, prisvajanja, otimanja. Ovakva moć podrazumeva hijerarhiju i zavisnost, odnosno nadređene i podređene, tlačitelje i tlačene.
(6) Ishodište seksualnog čina, osim moći, je i uživanje. Verujem da sem bio-hemijskog elementa uživanja postoji i psihološki element, onaj koji uživanje pronalazi u odnosu moći: nadmoćnog i potčinjenog.
(7) Ova izjava je posebno interesantna jer muškarca tretira kao seksualnog predatora. On lovi (a žena će biti ili neće ulovljena) i on određuje pravila te muško-ženske igre. Uz to značajno je uvideti da je sve to jedna seksulna igra čiji je krajni ishod seksualni čin.
(8) Filozof i istoričar religije Danijel Bojarin piše: „U Nemačkoj je čak postojao antisemitski homoerotski pokert („Hans Blüher’s Bund“) koji je promovisao ideal homoseksualca kao super-muškarca, nasuprot „degenerisanom i feminiziranom homoseksualcu, nalik pederu-Jevereju“. Kao što je Garber pisao „ovde se takođe definicija homoseksualnosti preklapala sa stereotipima jevrejskog muškog identiteta, jer homoseksualac može biti super-muškarac , izraženo muževan i potentan, i koji prema tome teži društvu drugih muškaraca (pre nego ženama koje su „feminizirane“ i „prljave“) ili, sa druge strane, „degenerik“, „esteta“, koje zamagljuje granice muškog i ženskog“. Džordž Mos (George l. Mosse, 1918-1990), Jevrej i zastupnik prava homoseksualaca, tvrdi da su ’feminizirani’ homoseksualci u onom drugom [gej] pokretu, pokretu Magnusa Hiršfelda (Magnus Hirschfeld, 1868-1935) – koji je Jeverej. Fridlender je bio povezan i sa najozloglašenijim antisemitskim rasistima. Ne bi bilo sasvim pogrešno tvrditi da su zapravo pasivnost i feminiziranost bile veći problem u tom periodu nego sam homoerotizam; homofobija je tada bila gotovo u potpunosti mizoginična, u tesnoj vezi sa antisemitizmom.“ Vidi: Bojarin, D. (2011). Sigmund Frojd i nemuževni Jevrej 19. veka. QT časopis za kvir teoriju i kulturu. Broj 8‒9. str. 23-24. Ovaj odeljak o prilikama u Evropi neposredno pred Drugi svetski rat govori u prilog tezi o odnosu mizoginije i homofobije, o odnosu (moći) muškog spram ženskog identiteta, ali još značajnije on govori o jednom drugačijem konstruktu koji slavi mušku ljubav i homoseksualca koji je super-muškarac onda kada se otarasi ne samo feminiziranosti, već i žena uopšte. Super-muškarac je jedino onaj koji se ne „ukalja“ odnosom sa „feminiziranim“ i „prljavim“ ženama. Ovaj konstrukt je zanimljiv jer dolazi sa druge strane dominantnog, u kome je super-muškarac samo heteroseksualni muškarac, dok je degenerisani onaj koji teži drugim muškaricma. Ovo upravo govori o elementima strukture koji podložni različitim diskurisma daju različit derivat.
(9) Pod mikrodruštvenim odnosima podrazumevam one koji su između određenih, partikularnih celina – u ovom slučaju između ljudi koji su homoseksualne orijentacije – nasuprot makrodruštvenih odnosa koji su između svih ljudi.
(10) Uz ovo je zanimljivo pomenuti da znatno više muškaraca pati od postkoitalne depresije od žena. Psiholozi objašnjavaju da se muškarci nakon seksualnog čina mogu osećati bezmoćno.
(11) Prenošenje spoljašnjih normi, standarda, odnosa i akcija na unutrašnji, mentalni plan, koji se na taj način doživljavaju kao vlastiti. (12) Ideja je nastala krajem XIX veka kada je grupa crnih žena napustila Baptističku konvenciju i oformila Žensku konvenciju. Želja je bila da se promoviše solidarnost i filantropija, delom i kroz pomaganje crnačkoj zajednici. To se u praksi pretvorilo u snishodljivo ponašanje prema crnim ljudima niže klase. Njihove kampanje su činile i odlazak u simorašne delove grada u kojima su živeli crnci gde su deljeni pamfleti na kojima je pisalo kako treba da se ponašaju u javnosti, koje su vrednosti čednosti, čak i kako treba da se okupaju. Ova politika je dobila nacionalnu popularnost. Najveći i najuticajniji crnački medij, nedeljnik Chicago Defender (osnovan 1905. godine) je svake nedelje publikovao kao podsetnik listu pravila koja su poručivala cnrcima kako da se ponašaju. Neka od njih su: Ne naslanjaj se na prozor; Ne sedi u dvorištu i na verandi bosonog i aljkav; Ne nosi maramu preko glave; Ne dozvoljavaj deci da prose na ulici; Ne pojavljuj se na ulici u kecelji i pocepanoj odeći.
(13) Ne postoji srpski termin ove reči. Leather označava kožu. Pripadnici ove subkulture su se identifikovali prvenstveno po kožnoj odeći (jakne,pantalone).
(14) Bondage/Discipline, Dominance/Submission, Sado/Masochism.
(15) Altman, D. (2010). Krivica i internalizovanje opresije. QT časopis za kvir teoriju i kulturu. Broj 1‒2. str. 17
(16)  Stojčić, M. i Petrović, D. (2014). Parada ponosa i LGBT populacija. Beograd: Centar za kvir studije, str. 76.

 

Slika Doriana Grindera na Instagramu, autor: Pederlook

Slika Doriana Grindera na Instagramu, autor: Pederlook

U njegov svijet perzijskih tepiha, švajcarskih satova i francuskog vina ne možeš ući bez bicepsa. Druži se samo s lijepim, a u krevet ide s onim koji su još i zgodni. Shvatio čovjek na vrijeme da se ne svršava na mudrost iz knjiga, već na mišiće. Biblioteku zamijenio teretanom. Iz teretane na Grinder. Od Grindera do Instagrama tanka je linija za sve zgodne likove. Život je lijep u dva klika. Od kako ide u teretanu loži i bandere na ulici. Samo jednim pogledom od strejt frajera pravi bi curious likove. Srce mu k’o mahala u kolumni Indire Kučuk Sorguč. Nije se dugo osjećao ovako dobro. Teretana mu je trebala, dakle. Kakve terapije, joge i kučine.

Subota je i on je opet na Grinderu. Sati prolaze on, šta radi, blokira. Pa ima li u ovom Sarajevu ijedno muško – uzdiše k’o Božo Vrećo na refrenu. Nakon što se umorio od listanja vlastitih slika na Instagramu baci pogled na Grinder. Tamo vrlo originalna poruka od Visitor_87: Hi bro. Gleda Dorian čas poruku čas mišiće koji se presijavaju na profilnoj. Ne vidi više dalje od bicepsa, ali nisu ga jednom zajebali fejk slikama. Zna Dorian da visitor u Sarajevu u 90% slučajeva znači peder mahalaš sa fejk slikama gruzijskog atletičara na profilu. Ali šalje evo Visitor i četvrtu sliku. Poprilično je uvjerljiv. Sjeti se Dorian dobrog starog pederskog trika – skype. Može i skype, kaže Visitor. Dorian pade sa stolice. To je to. Dobit će ono što cijelog života očekuje. Muško. Muški seks. Dodaju se na skypeu, a Dorian konta hoće li opet do sabaha biti ko će prvi podignuti kameru i hoće li face uopšte pokazivati. No, čim upali kameru dočeka ga svježe urađeni osmijeh Visitora. To je on, Allaha mu. Ali drži se Dorian. Objema rukama za stolicu. Visitor ne bi da oni to odugovlače. Mladu su vidjeli. Dobra, zdrava, plodna. Mogli bi se i uzeti. Može vala i što se Doriana tiče. Konačno da neko uđe i u njegov stan. A nije da nisu htjeli; i Duhoviti, i Šarmantni, i Markantni, i Pametni, i Simpatični, i Slatki. Ali on je čekao Muško. I evo ga. Još samo da provjeri dubinu glasa. Pretrnu sav Dorian da ovaj neće sad po glasu biti pičkica, pa da se rokne, kad iz Visitora progrmi muževan glas. To je to! Muško, konačno. Visitor kreće odmah. Dorian čeka. Provjerava da li je ispravnu adresu dao, konta šta prvo reći, čisti zube na ogledalu.

Visitor_87 je na vratima. Kroz špijunku to je on sa svim mišićima. Uđe Dorianu u stan, uđe mu i u srce, odmah. Sjedaju. Otvara Dorian vino francusko s kojeg nije htio namjerno skinuti debeli sloj prašine. Nek vidi Visitor_87 koliko ga je dugo čekao. I krenu red priče, red osmijeha, red dodira. Da se ne lažemo, digo se Dorianu čim je Visitor_87 prodiho pored njega. Uzmiče se primiče, kad Visitor poče vaditi. Telefon. O, da može selfie. Naravno. Ima da do kraja života drugaricama prokletnicama pokazuje kakvog je lik zbario i kakvog jednog vrijedi čekati. Jedan selfie, drugo piće, treći sat. Ništa se ne dešava. Dorianu sad ništa nije jasno. Hoće l’ ovaj jebat ili samo glabati njegov holandski sir. Vidi Dorian vrag odnio erekciju, pa uhvati Visitora konačno. Za mišić. Jedan, drugi, peti. A Visitor stade da se kikoće k’o da ga Dorian škaklja, a ne ljubi. Dorian se trznu. Gleda Visitora. Visitor gleda njega. Šute u čudu. Najednom Visitor_87 leže na leđa, skide hlače i raširi noge kao po uputstvu Top šopa. Gleda onda onim muževnim okicama našeg Doriana i još muževnijim glasom mu reče da nabode već jednom svog jednoroga. A Dorianu se nešto rastuži prizor koji viđaše ispred sebe. Otopi se euforija k’o podrška JK pederima. Kud će, šta će sad. Prisjeti se stare naravoučenije: Kad ne znaš šta osjećaš prema liku pogledaj u gaće. Dole tabula rasa. Okrenu Visitor_87 guzu čvrstu, jaku, mušku našem Dorianu i stade ispred njega mahati njome, a Dorian k’o djetetu kad se ponaša suludo reče Visitoru da se okrene i da se ne glupira. A Visitor ponovi da nabode već jednom svog jednoroga. Da, dobro je čuo. To je rekao i prvi put. Leže Dorian, a Visitor pored njega. Zagrli ga i ne znade više Dorian šta će s takvim komadom mesa pored sebe nego opaliti još jedan selfie. Ovaj će bome, sad odmah i na Instagram objaviti.

Hajde da pričamo o HIV-u // Autor: Pederlook

Hajde da pričamo o HIV-u // Autor: Pederlook

Kada ste se posljednji put testirali?

Više sam se puta testirao na HIV nego što sam imao seks. I svaki put bi s doktoricom imao isti dijalog. Tužno upitam: Znate li koliko je nepraktično i za oralni seks koristiti kondom? Onda me ona ispod naočala pogleda i odgovori: A da li je praktično dobiti neku infekciju? Svaki put tu ušutim. Oralni seks je, također, rizično seksualno ponašanje. Koliko sam samo predivnih kurčeva odbio, jer sam u njima vidio HIV i ništa drugo. Kada sam s prijateljima bio u jednom beogradskom gej klubu zajedno smo konstatirali kako tu gratis uz piće dobiješ hepatitis. Sve je izgledalo infektivno. Kada su u jednom evropskom klubu trojica likova jebali lika bez kondoma prestravio sam se. Prvo što upitam sve svoje prijatelje kada mi govore o nekom seksualnom iskustvu jeste da li su koristili zaštitu. Dobro, umijem da pretjeram. Priznajem. HIV se ne dobija baš pogledom. Ali nasuprot moje paranoje je more likova kojima nikad ne padne na pamet da koriste zaštitu i da se testiraju? Da li vi prakticirate siguran seks i kako štitite sebe i druge?

Jedanput sam doktorica upitao radoznalo kako nekome saopći da ima HIV. Direktno i bez okolišanja – odgovorila je kao iz topa i dodala da HIV nije nešto od čega se odmah sutra umre. Ako se otkrije na vrijeme i započne s terapijom, poslije nekog vremena organizam može doseći stadij u kojem virus miruje i ne može se prenijeti nikome drugome. Također, uz terapiju osoba može doživjeti duboko starost. Doktorica mi je, također, kazala kako dosta HIV pozitivnih ljudi nakon što saznaju rezultate više nikada se ne pojave. Misle valjda da će virus iščeznuti iz njihovog organizma. I takvi ljudi se onda opasnost i za sebe i za druge. Da li ste se ikad zapitali, zapravo, kako je osobi koja boluje od HIV-a? Još bolje pitanje zašto HIV oboljele osobe šute o tome? Zato što ne žele da budu odbačeni, uvrijeđeni i poniženi. Zato što im je već dosta njihove patnje i nije im potreban još jedan pogled ili razgovor osuđivanja. Osim što su stigmatizirani od čitavog društva, i mi njihova LGBT zajednica ih osuđujemo, isključujemo i hejtamo. Zato se i ne treba čuditi što neko ne želi biti iskren do kraja, kada vjeruje da će naići na drvlje i kamenje. Nailaze na toliko nerazumijevanja, pa zašto bi ikome rekli. I nemojte opet sad da pomislite da su oni ti koji trebaju promijeniti svoj stav, već upravo mi.

Pokušajte se staviti malo u cipele osobe oboljele od HIV-a. Ne možete, već ste se stresli. Ali takvi ljudi postoje i još uvijek su ljudi, i još uvijek mogu da imaju kvalitetan život uz adekvatnu medicinsku pomoć i mnogo senzibilnije ophođenja nas samih. Šta biste uradili da upoznate predivnog momka ili djevojku? I zaljubite se? I saznate da je ta osoba HIV pozitivna. Da li biste pobjegli glavom bez obzira ili biste nastavili da gradite dalji odnos? Većina bi, nažalost, pobjegla. U seriji How to get away with murder Volš ostane uz svog dečka kada sazna da ovaj ima HIV. Odluči da i on krene uzimati HIV terapiju koja bi štitila njegovo tijelo od virusa. Ali ostane uz svog partnera. Vjerujem da ovakvih slučajeva ima u svakodnevnom životu, ne samo na filmu. U Americi je već duže vrijeme popularno započinjanje s HIV terapijom iako ste HIV negativni. Ako koristite ovu terapiju šanse da se zaštitite od HIV virusa su veće od 90%. Jedina je stvar što ovu terapiju morate onda uzimati do kraja života. Načina, dakle, uvijek ima da volite, razumijete i podržavate.

Jedna od najvećih predrasuda vezanih za HIV jeste da je ovaj virus rezerviran samo za LGBT ljude i da smo mi jedini prijenosnici. Strejt ljudi su također, jednako izloženi riziku, kao i svi mi. Ali pitam ja vas kada strejt ljudima padne na pamet da se testiraju. Njima je trudnoća mnogo veći problem. O HIV-u nemaju kada da misle. To je ionako samo za pedere. Moj strejt prijatelj je nakon druženja sa mnom i mojim gej prijateljima odlučio da se po prvi put testira. Na upit doktorice kada je posljednji put imao rizičan seks odgovorio je Čitav život. Rijetko je koristi zaštitu. Nije bio trenutak, nije se dalo, nije htio. Kako god. Ali da li je pametno pokupiti neku infekciju. Ljudi, u čemu je problem imati siguran seks. Tako štitimo svi jedni druge. Pogotovo na našem tržištu gdje ima pedeset pedera. Prije ili kasnije svi ćemo, nažalost, spavati sa svima. Kada spavaš s nekim, spavaš sa svim njegovim prethodnim partnerima.

Napomenuo sam na početku da ja umijem pretjerivati. Nasuprot ljudima koji se nikad nisu testirali postoje ljudi koji se testiraju poslije svakog seksualnog odnosa. I sam sam imao takvu praksu. Poslije svakog seksualnog odnosa tripovao sam da imam HIV. I nakon 10 sekundi nečijeg kurca u mojim ustima. Onda sam radeći na sebi kroz terapiju otkrio šta je uzrok svemu tome. Moj problem je bio, zapravo, mnogo dublji i složeniji. I nisam tačno znao šta je moj problem, a HIV je uvijek bio tu kao dobro poznat problem koji bi ja nakačio svome nepoznatome i još uvijek neimenovanom problemu. Poslije sam naučio da moje tripovanje ima mnogo više veze sa kontaktom, prepuštanjem, povjerenjem, razmjenom, granicama, kontrolom, bliskošću, a ne sa samim virusom. Za sve vas koji se više nego je potrebno brinete oko HIV-a, ovaj virus vjerovatno nije vaš stvarni problem. Stvar se neće riješiti jednim negativnim testom, jer već poslije narednog seksa trčat ćete da se opet testirati. I tako sve u krug. Morate ipak malo dublje zaroniti u svoj unutrašnji svemir i vidjeti šta je tu zapravo problem.

Seks je predivna stvar i, uistinu, možete da uživate bez da se tripujete da ćete poslije dobiti HIV, hepatitis ili bilo koju drugu spolno prenosivu bolest. Složit ćemo se svi, još je ljepši kada se upražnjava s osobom koju volimo. Priča o seksu, željeli priznati ili ne, nikada nije samo priča o orgazmu, već i priča o povjerenju, prepuštanju i bliskosti. Koja god je vaša opcija. I kakav god je vaš seksualni život. Vaš je. S jednim, pet ili deset partnera. Iz ljubavi ili strasti. Niko nema pravo da vas osuđuje. Važno je da nađete svoj način uživanja. I ne zaboravite, najbolji seks je ujedno i najzdraviji seks.

Autor: Pederlook