Продавач ципела / Шифра: Ружичасте ципеле

Продавач ципела / Шифра: Ружичасте ципеле

На шта жене мисле сваког дана? Јесте ли се икада запитали?Од раног јутра, чим отворе очи, једна ствар им је у глави.Без тога не могу.Без тога,жена није жена.Маштају о облику тог предмета, о његовим димензијама, величини, дужини, хоће ли им бити удобан, да ли ће их жуљати или ће им баш бити онако потаман, пасент.То је нешто што их диже у небеса, одводи на седмо небо.

Ципеле.Са високом танком штиклом, са краћом дебљом петом, шпицасте, заобљене, на пертлање, са копчпом, плитке,полудубоке, салонке, шимике, полупатике, балетанке, једнобојне, шарене; једноставно-ципеле.Оно на шта жене мисле сваког дана.Важне су димензије, број ципела то јест одговарајућа величина, дужина газишта, удобност, сви наведени параметри који иду уз добру обућу.О томе размишља млади продавац док ређа новопристигле ципеле по полици.Сваку узме у руку са страхопоштовањем, држи је пажљиво попут скупоцене порцеланске фигурице, загледа је са свих страна, а онда свечано спушта на само њој намењено место на полици, као да се ради о каквој реликвији.Јер, он воли свој посао.Ужива у њему.Не због тога што су му муштерије углавном жене и што има прилику да проучава њихове ноге и стопала, не никако.Мада, и то има својих дражи.Када жена изује своју стару изношену ципелу, промрда на његове очи својим прстићима да би их припремила за испробавање нове обуће, па још ако има оне чувене најлон чарапе, без којих жена и није жена, а испод њих се назире лак на ноктима, па ако је у сукњи и нежно му прикаже и обрисе својих листова, то је призор за који се живи! Осећа се као да се та дама обнажила пред њим, скинула једним потезом своју хаљину закопчану до грла  и стала мирно попут каквог античког кипа, а он постаје археолог који процењује његову вредност.Али, не воли он само због тога свој посао. Он ужива када је муштерија задовољна, јер је све како треба, ципеле су дивне и удобне, а и он је диван, услужан , и оне су му све врло врло врло захвалне, понекад се деси да га чак у знак захвалности и пољубе.Боже, како је он тада срећан! Осећа се као да је испунио веома важан задатак који му је Бог поверио.Јер, да, тако је, добро претпостављате, он верује у Бога и Божји промисао.

О свему томе размишља док ређа нове женске реликвије по полици и пита се какав ли ће му бити данашњи дан. Његове брзе мисли попут саобраћајца зауставља звонце које га обавештава да је неко управо ушао у продавницу. То је млад човек, уредно очешљане и благо зализане косе, нежног лица и лаганог осмеха. Подсећа на неког ђачића првачића који први пут сам иде у школу, без маме или баке.Јер, очеви раде, бар је код нашег продавца било тако.Он не може тачно да процени колико младић има година, од оних је којима је Бог дао да сами бирају да ли имају око двадесет или око тридесет,по потреби.На крају, помисли у себи, то није ни важно, какве везе имају године са куповином ципела! Наш врли продавац претпоставља да је његова управо ушавша муштерија у потрази за поклоном за своју лепшу половину и та мисао изазива широк осмех на његовом лицу. Јер, он воли да помаже.

-Добар дан, добро дошли у нашу радњу! (увек би то била његова прва реченица). Изволите, стојим вам на услузи! ( његов речник је предратни, каваљерски). Како могу да вам помогнем? (почиње лагана предигра…).

Муштерија се осврће око себе, задивљено посматра све те угланцане ципеле које му се смеше и намигују.

-Добар дан.Желео бих да погледам ципеле,салонке.

-Имате ли већ нешто на уму, шта бисте желели?

-Желим нешто посебно за посебну прилику.

Да,мисли наш  продавац, он тражи рођендански поклон за своју вереницу, а када јој буде уручио, у истом тренутку ће је и запросити!Како је то дивно и романтично (предигра се полако развија и расте).

-Показаћу вам наше управо пристигле моделе, заиста су дивни.Да ли Вас интересује нека посебна боја?

-Ружичаста-узврати му младић бачену лопту.

Тачно сам знао,помисли продавац!Ружичасте ципеле за специјалну прилику!То је намењено некој нежној плавушици. Већ му је криво што није лепо и она пошла са својим вереником, па да може  натенане да осмотри њена стопала, чарапице преко нежних листова, бисернобели лак на ноктићима, затим тај дивни тренутак када се њено мало стопало спаја са ружичастом ципелом… (мора мало да успори са овом предигром, помисли у себи сав зајапурен! )

-Ма красно!-узвикну сав узбуђен.Баш смо добили дивне ципеле управо у тој боји.Који број носи Ваша вереница?- упита нестрпљиво, потпуно убеђен како је његова претпоставка о нежној плавуши тачна.

Међутим, изостаје одговор. Младић га држи у неизвесности.Наравно, помисли продавац, баш сам неучтив и непрофесионалан, нисам му ни показао ципеле.Води муштерију до олтара на коме стоје дивне нежноружичасте плишане ципеле, са облим врхом и не превисоком штиклом средње дебљине.Ни претанке ни предебеле, таман онако како треба. Подсећају на оне дивне женствене ципеле из педесетих. Младић их посматра са нескривеним узбуђењем.Види се да му се допадају.Врло пажљиво узима једну, држи је на свом длану и диви се њеним линијама  (код нашег продавца предигра у пуном замаху! , само да издржи до краја купопродаје! ).

-Дајте ми број 39 да пробам –изнебуха рече устрептали купац, гласом неког детектива који само што није открио починиоца злочина.У том тренутку помало подсећа на Херкула Поароа, из млађих дана.

Наш је продавац затечен!Овакав преокрет није очекивао! И да ли је уопште добро чуо, рече ли Поаро јуниор да жели да проба ципеле?! Или да их само ипак боље осмотри…?

-Нисам Вас баш најбоље схватио, рече он стиснута грла.Гласови капљу из његових уста.Желите да пробате?

-Да, свакако, баш ми се допадају.То је оно што тражим!Молим Вас број 39.

Рече, потом седе на жути табуре и поче да изува своје еспадрилице.

Продавац забезекнуто гледа око себе, као да тражи сведока који би га уверио да не сања и да се све то одиста дешава.Предигра се нагло и грубо окончала.

-Да, да,наравно…Донећу Вам.

Одлази у другу просторију.Тамо се задржава извесно време, док испија чашу воде са кашичицом шећера, и потом проналази кутију са жељеним бројем, која је такође ружичаста.Боже, помисли у себи, шта се ово дешава.Враћа се носећи у рукама бетонски блок.

-Изволите, рече оним истим полупискавим гласом, број 39.

Младић узима ципеле, сав задивљен, а потом их обува, устаје и шета по продавници. Наш продавац тешко дише. У неверици посматра младића у црним панталонама и сивом сакоу како се шепури по радњи у ружичастим ципелама са штиклом!!!Мора да је у питању скривена камера, сину му одједном!Па да, помисли, желе да виде да ли сам према свим муштеријама љубазан и подједнако услужан!Нећете ме преварити, рече ликујући, као када дете открије место на коме мајка крије слаткише. Сав препорођен, уз назнаке неке нове предигре, рече предусретљиво младићу који стоји испред великог огледала и врло пажљиво посматра сам себе:

-Дивно Вам стоје! Као да су створене баш за Вас!

-Потпуно се слажем са Вама!Не могу да верујем да сам пронашао оно што сам тражио!

Продавцу умало да излети питање о вереници плавуши, али се угризе за усну.Таман посла, па да му после замере да је нападан!Он воли свој посао и хоће да га сачува.Ова превара шефовима неће успети, разоткрио је њихову игру.

-Јесу ли Вам удобне, не жуљају Вас, број одговара?

-Преудобне, кратко рече младић у ружичастим ципелама.Узимам их!Саша ће се одушевити!

-Ваша вереница, упита продавац помало опрезно, очекујући да коначно чује праву истину;плавуши је рођендан, он ће јој поклонити ципеле и запросиће је; она ће уз сузе радоснице пристати, јер то чека откад; узеће се и живети сретно, уз ружичасте ципеле!

-Мој дечко, заљубљено одговори младић.

Изува ципеле, обува своје сребрне еспадриле.Младом продавцу се чини као да су то две живе сребрне рибе које се мрдају на поду радње у којој је иначе врло срећан.Рибе му се уз зев осмехују.

-Ваш дечко?-изусти некако, а гласови пуцкетају као новогодишње прскалице.

-Да, Саша је мој дечко, а вечерас славимо годишњицу и желим да га изненадим.Обожава када носим ципеле са штиклом, а баш ми недостају једне ружичасте.

Да ли би се Пепељуге побуниле да сада ово виде и чују, помисли у себи, чак помало и уплашен.Заборавио је и на плавушу и на скривену камеру, он мисли само на годишњицу и ружичасте ципеле на ногама младића.

-Срећна годишњица, професионално рече док је куцао рачун.Кикоћу се сребрне еспадриле и подсмевају његовој збуњености.

-Каква срећа да имам мало стопало, уз осмех рече младић напуштајући продавницу, док у ружичастој кеси носи ружичасту кутију и у њој ружичасте ципеле.Сребрне еспадриле машу у знак поздрава.

Млади продавац који воли свој посао и верује у Бога остаје сам.Размишља.Шта се то управо догодило? Продао је ципеле младићу који има дечка Сашу и њих двојица прослављају годишњицу забављања. Младић ће обути ципеле, дечко ће га запросити, а он ће пристати, уз сузе радоснице, јер то чека читаве године. И живеће срећно, у ружичастим ципелама.До краја живота.

Сасвим могућ сценарио, мисли продавац. Зашто то не би било стварно? Напетост спонтано напушта његово тело, као када се истумбана флаша неког газираног напитка ослобађа притиска.Мораш мало по мало да попушташ чеп и омогућиш да напетост исцури.Када би нагло отворио флашу, течност би еруптирала.Поента је у постепености. Допада му се ово размишљање и закључак до кога је дошао. Посматра под а на њему сребрнкаст траг малопређашње рибе.Сети се и своје мајке која му је увек говорила да је толеранција кључ свега.

-Толеранција,драги мој,то је кључ!!!Кад би сви били толерантнији, овај свет би био дивно место, бајка!Али…

Увек је завршавала реченице са АЛИ, иза којих следе три тачке.То би нагонило саговорника да настави њену мисао.У праву си била,мајко. Рече он наглас.Никоме није забрањено да уђе у продавницу и купи ружичасте ципеле.Ниједан закон то не оспорава.То је право свакога од нас.Ето,помисли он,исто то бих могао и ја да урадим.Сети се како има добру другарицу која стално купује мушке дуксерице са капуљачом и кариране кошуље,годинама већ.И никада му ту ништа није било чудно.Да,дође до закључка,свако има право да живи како хоће и мисли да треба.Сви смо слободни. Само што смо склони томе да једни друге спутавамо и судимо једни другима. Срећан је свако ко уме да се ослободи мишљења ближњих или околине, која су често злонамерна.Мисли му јуре као ружичасти ферари, облећу планету.Одједном,срећан је.Неописиво срећан.Осећа како се светлост шири његовим телом.Лакши је за један пар ружичастих ципела али богатији за пар сребрних еспадрила које су му отвориле до тада непознат прозор у његовом унутрашју.Оне пливају у његовом блиском сећању, са намером да постану важна успомена.

Опет му мисли прекида звонце.Отварају се врата и улази симпатичан насмејани старчић са седим брковима.

Збуњен и затечен у својој емотивној нагости, изоставља прву и другу уобичајену реченицу.

-Како могу да Вам помогнем?-у себи мисли,заборавио сам и „добар дан“ да кажем.

-Тражим нешто посебно за посебну прилику-и са ове стране изостаје поздрав, јер је старац због нечега усхићен.

-Реците – изговара наш продавац помало тромим гласом.

– Имате ли ружичасте салонке?

Младић стоји попут војника који очекује узвик „јуриш!“.Стоји чврсто, право, уместо пушке он има оловку у руци.

-Да,управо смо добили дивне моделе.Желите ли да пробате,који би Вам број одговарао?-упита жељно држећи муштерију оловком на нишану.Овде сада нема нежне плавуше, нема скривене камере.

Старчић је срећан и насмејан.

-Хоћу да погледам.Број 38. Унука се спрема за прославу матуре, па сам решио да је изненадим.

-Па то је дивно-рече продавац, помало чак и разочаран што није добио неки оригиналнији одговор.

Уз осмех одлази у магацин,не пије воду са шећером,враћа се носећи ружичасту кутију и у њој ружичасте ципеле.Срећан је.Сад све схвата.Леп је живот у ружичастим ципелама.Оне ће увек некога усрећити. У томе је њихова суштина.Толеранција, шапуће однекуд мајчин глас,ликујући.

Купићу себи ружичасте наочаре, помисли сав срећан.Није важно ко их носи, већ оно што се види кроз њих.И лепо је што свако има другачији, неки само свој поглед и видик.

-Толеранција-рече весело зачуђеном дедици, пружајући му ружичасте ципеле.Сребрне рибе гвиркају кроз излог.

Novo poglavlje / Šifra: Novo poglavlje

Novo poglavlje / Šifra: Novo poglavlje

Koračaš nesigurnim korakom i povremeno se okreneš da vidiš da li te neko prati. Nesiguran si jer je tvoje tijelo ispunjeno strahom. Razmišljaš o tome šta je ispred tebe, da li je to budućnost gdje je svako ono šta jeste, bez predrasuda ili je pak budućnost jednaka stvarnosti u kojoj živiš. Nadaš se ipak da će to što slijedi, donijeti neke promjene. Ne želiš više živjeti u sjeni drugih, prikrivajući ko si uistinu. Želiš biti ti, jer ti si ti. Živo biće si kao svi ostali na ovom okruglom kamenu. Čovjek si, isto koliko i oni, samo što ti živiš skriven od ostalih. Tvoja posebnost je u samom tebi samo što toga još nisi potpuno svjestan. Znaš da si drugačiji zato što gledaš na svijet iz novog ugla.

To ko si, ti niko ne može zabraniti. Tvoje postojanje vrijedi kao svačije. Dijete si ovog svijeta i ravnopravni stanar ove planete.

Pitaju te da li imaš prava da budeš to što jesi i ti staneš i zamisliš se. Svjestan si da imaš prava, ali preispituješ njihovu upotrebu. Prava, koja je napisao neki čiko na papiru, čine te slobodnim čovjekom bez okova društva. Pitanje da li si stvarno slobodan bez ikakvih olovnih lanaca koji te vuku ka dnu, lebdi u zraku. Pogledaš oko sebe i ne vidiš nikakve lance, dok ne shvatiš da te društvo  vuće dolje. Pokušavaš da skočiš, ali nevidljivi teg oko tvoje noge te vraća na tlo. Ponovo si skočio i nespretno si uhvatio lebdeće pitanje. Nemaš vremena da se raduješ svom dostignuću, jer pokušavaš da uhvatiš zrak koji kao da bježi od tebe.

Otkucaji srca su se vratili u normalu i sad si spreman da nastaviš ovo putovanje. Prije nego što kreneš naprijed, vratio si se nekoliko koraka unazad, prisjećajući se djetinjstva i adolescencije. Uvijek su ti govorili kako si drugačiji, od načina kako se oblačiš pa do načina kako se ponašaš. U školi su te zadirkivali, u parku su te tjerali od sebe i jedino si kod kuće bio sretan. U toplini svog doma gdje te mama dočekuje sa ručkom nakon napornog dana u školi. Čekali ste i ostatak porodice da se skupi kako biste zajedno uživali u jelu. Tata bi ubrzo nakon tebe došao, a braća i sestre bi dolazili sa zakašnjenjem. Oni su bili tvoja podrška tada, kao što su i danas. Razumijeli su da si drugačiji i nikada te nisu ismijavali zbog toga, već su uvijek bili tu za tebe čak i u trenucima kad si smatrao da ti nisu potrebni.

Ubrzo, tempo života se promijenio i ti si iz laganog koraka bio primoran da počneš trčati kako bi sustigao svijet. Život se prikazao u svom svijetlu bez prikrivanja mana i ti si postao jedan akter u njemu. S godinama si prigrlio svoju razliku koje te čini diferentnim od drugim. Ta razlika je tvoja posebnost ma šta god ti drugi govorili. Prešao si preko toga da te ismijavaju i da ne žele da budu tvoji prijatelji, dok nisi upao u novi izazov. Svakim novim izazovom, život te testira, tebe i tvoje mogućnosti, ispitujući koliko si spreman da ideš daleko za svoju ‘slobodu’.

Sada, iako te ne ismijavaju, ti nisi siguran za svoj položaj u društvu.

Vratio si se u sadašnjost, sa blagim osmijehom na licu zbog uspomena koje su dio tebe . Kažu da je sloboda mogućnost samostalnog djelovanja čovjeka, a okovi su u prenesenom značenju sputači u slobodnom mišljenju i djelovanju. Kada slobodu i okove staviš u istu konstataciju, dobiješ kontrast. Jin i Jang, crno i bijelo, dan i noć i kao novi član kontrastnih simbola dodaš slobodu i okove.

Stalno ti govore kako si slobodan čovjek jer živiš u dobu kada nema restrikcija, ali tebi nije jasno zašto onda ne možeš ponosno hodati ulicom. Zašto svaki put kada izađeš na ulicu pogledi su neminovni pratioci, a imaš takozvano pravo na to.

Nemaš lance oko sebe, ne bar one vidljive i teške, ali imaš lance društva koje ne može da ima otvoren pogled na svijet. Da li je ovo doba bez restrikcija ili možda ipak doba puno predrasuda?

Svi pričaju o tome kako nakon stoljeća konzervativnog razmišljanja, društvo je započelo novo poglavlje u kojem ne osuđuju ništa, ali ti im jednostavno ne vjeruješ. Prazna stranica je spremna da bude ispunjena novim dostignućima, ali na njoj niko ne ispisuje ono što je važno za razvoj ovog društva. Tu su samo isprazna slova koja nikome ništa ne znače i ne pričinjavaju nikavo dobro. Ti si potreban tu. Potreban si da na papirnoj podlozi napišeš svoju priču, nove poglede na svijet koje je društvo do sada primjećivalo, ali izbjegavalo da vidi. Tvoja prilika da za blistaš nikada nije bila bliža i moraš je ugrabiti.

Napiši ono što je bitno da vide, napiši ono što želiš da vide, prikaži im svoj svijet onakav kakav je uistinu i niti u jednom trenutku ga nemoj uljepšati. Shvatit će te u onom trenutku kada vide surovu realnost jer je to nešto što vuku od iskona. Čovjek će se jedino suosjećati sa drugim ako ugleda stvarnost bez primjese ukrasa i tada će mu pružiti ruku prijateljstva.

Ne želiš njihovo sažaljenje, jer ti nisi ništa nad čim bi se trebalo plakati. Tolerancija ti nije potrebna jer ne želiš da te neko trpi.  Jedino što želiš je mogućnost da budeš slobodan koliko su i oni. Više od ičega, želiš hodati ponosno uzdignute glave i znati da mjesta pod suncem ima i za tebe. Prikaži im svoju borbu i svaki izlazak na ulicu za ravnopravnost među vama, svoju svakodnevnu borbu da budeš svoj bez paravana koji društvo zahtijeva.

Olovka je u tvojim rukama i počeo si pisati. Nikada u životu nisi pisao tako brzo. Slova su se redala u riječi, a riječi u rečenice i ubrzo čitava stranica je bila ispunjena. Ponosno gledaš šta si napisao i lagano zatvaraš oči kako bi razmislio o svemu što se događa.

Čuješ mamine riječi kako ti govore da si dragocijen takav kakav si i sa osmijehom na licu vraćaš se ispisanoj stranici. Tu si ostavio sebe. Sve što ti se dešavalo od početka saznanja, napisao si. Kad si kao četrnaestogodišnjak prišao mami i rekao kako ne voliš ono što društvo nalaže i kako su tvoje šarene košulje bile glavna atrakcija u srednjoj školi.

Godine su prošle i tvoju priču su pročitali milioni. Paravni koji su dolazili u paketu sa pridjevom drugačiji, lagano su počeli da gube svoju ulogu. Biti drugačiji nije bilo veliki bauk kao nekada i pogledi su prestali biti neminovni pratioci. Život je imao na sebi glavni reflektor na sceni, ali odmah pored stajao si ti. Ti pravi ti. Prestali su te pitati da li imaš prava da budeš što jesi jer ti prava više nisu bila bitna. Samo je bio bitan trenutak kada ćeš početi da u potpunosti vjeruješ u sebe i kada ćeš smoći snage da se predstaviš svijetu u svojim pravim bojama.  Ti nisi ni crvena, ni narandžasta, ni žuta, ni zelena, ni plava, ni ljubičasta boja. Spoj si svih ovih boja i to te čini jedinstvenim, dragocijenim kako ti je mama znala govoriti. Tražio si svoje mjesto pod suncem jako dugo, možda čak i predugo, ali potraga se isplatila. Napokon možeš ponosno stajati gdje svi stoje, bez da razmišljaš šta misle o tebi. Isti ste. Bili ste isti i prije , samo što je trebalo vremena da ukloniš konzervu koja je bila oko društva. Izgledalo je nemoguće, ali ponekad upravo takve stvari su vrijedne borbe.

Imaš sasvim dovoljno vremena da se raduješ svom dostignuću i svim izazovima koje si uspješno ispunio. Čestitam ti dragocijeni čovječe šarolikih boja, uspio si i napokon  imaš svoje mjesto pod suncem, a upravo si ti razlog zašto stojiš tu. Ti si ti i nikada nemoj zaboraviti to.

Tebi / Šifra: Mandarina3223

Tebi / Šifra: Mandarina3223

Zbog tebe crtam srca na kartama za vozove

tučem se sa pijanim i masnim kondukterima

tebi vezem goblene otvaram pivo ustima

kvarim moje liftove po tvojim soliterima

 

Moj mali prst je tvom malom prstu blizanac

krijem tvoje slike po mojim novčanicima

tebi solim pupak tebi ližem rane

moj zub na tvome zubu u krnjim zupčanicima

 

Ti ne srčeš supe moje mame nedeljom

hoće zeta advokata sa širokim ramenima

tebi kradem parfeme tebi ubijam mušice

puštam te ve programe o boljim vremenima

 

Ti lezbos ja tanatos ti gej ja nesrećna

taksista nas voli na zadnjem sedištu auta

tebi sadim lubenice skidam susam s đevreka

poklanjam ti šnale od kosti stepskog mamuta

 

Tvoje spavaćice peglam i punim perjem jorgane

debelo ti meso u mojim noktima od kamena

tebi pišem pesme tebi krvarim na stihove

naše duše ko dva pepela jednog istog plamena

Šarena laža / Šifra: Kuma

Šarena laža / Šifra: Kuma

Ona mi se smeje.

Meni.

Ona koja sa svojim čovekom već tri godine nije spavala.

Meni se smeje.

Ona koja se kune u vernost i večnu ljubav,

a očima šibicari po kafani tražeći malo flerta

nudeći svoj dekolte na izvolte svima.

I meni.

Ona mi se smeje.

Ona koja svojoj deci ne kupi čokoladu

kako bi sebi platila još koji minut solarijuma.

Ona čije telo nikada više neće biti mlado

jer ne ide to tako, džabe kvarcovanje.

Ona koja na poslu zavodi šefa za bolje radno mesto

I hvali se time kako je on gleda.

Kaže kevće za njom kao pas.

Ona koja je sve svoje ženske atribute

stavila u službu love.

I opet je nesrećna.

Nesrećna je, jer njen čovek je ne vidi.

Za njega je ona…

Ništa.

Sena.

Vetrić.

Talaščić.

Oblačić.

Ona je sve ono sporedno

što kad štrči bode oči.

Ona mi se smeje.

Što sam sam.

A zgodan.

Što neću s njom.

Što ne znam šta propuštam.

A ja je puštam da veruje.

Da živi sovje šerene dane od lažnih perli..

Puštam je. Znam dugo se ne bi smejala da zna.

Da samo zna, koliko u njenom čoveku ima strasti za mene.

Meni nije smešno.

Meni je lepo. Lepo mi je, samo dok nju ne sretnem.

I ja sam čovek. I moji su dani šareni od lažnih perli.

Samo ne tako. Kod  mene je sve unutra.

Iza zatvorenih vrata.

Ništa javno. Ništa na izvolte. Ništa na atribute.

Ona mi se smeje.

A kako bismo samo mogli plakati zajedno.

A onda se dugo grliti srećni,

rastajući se mirno od prošlih života.

Od svih šarenih laža

želeći jedno drugom svu sreću ovoga sveta.

Ovako, čekamo.

Čekamo oboje. Njega.

Ne stajem u kutiji, nestajem u kutiji / Šifra: Jabuka

Ne stajem u kutiji, nestajem u kutiji / Šifra: Jabuka

Ivice su oštre, zidovi pucaju
Gušim se, misli mi lutaju.
Lome mi se udovi
Lome mi se kosti,
Nemoj me tim nožem probosti.
Ovaj tesni kavez je sad moj dom,
ovaj tesni kavez je sad moj slom.

Stala sam u kutiju, i sada glumim
Dok na kraju ne ogluvim
Od praznih reci, i praznih misli
Otrovom pokisli
Telo me boli, i sve je prazno
Rekli su mi da sam bolesna,
da je ovo zarazno

Osmeha nema, i gledam pravo
Ja sam dobro, ja sam zdravo
Komšija nista više neće reći
Ali će mi suze kao reke teći

Nestajem,
U ovoj kutiji prokletoj
U ovim lancima koji me dave
Stapam se sa zidovima
Stapam se sa okovima
Nestaju
Moja sećanja, moja ljubav, moja sreća
Kada sam te prvi put držala za ruku
Kada sam te poljubila
i kad su krenuli da me tuku
Nestajem
Jer ljudi ne razumeju
Da sam ja samo osoba koja voli
Da sam malo drugačija, ali da i mene svaki udarac boli

Nestajem u kutiji, ne stajem u kutiji.