На шта жене мисле сваког дана? Јесте ли се икада запитали?Од раног јутра, чим отворе очи, једна ствар им је у глави.Без тога не могу.Без тога,жена није жена.Маштају о облику тог предмета, о његовим димензијама, величини, дужини, хоће ли им бити удобан, да ли ће их жуљати или ће им баш бити онако потаман, пасент.То је нешто што их диже у небеса, одводи на седмо небо.

Ципеле.Са високом танком штиклом, са краћом дебљом петом, шпицасте, заобљене, на пертлање, са копчпом, плитке,полудубоке, салонке, шимике, полупатике, балетанке, једнобојне, шарене; једноставно-ципеле.Оно на шта жене мисле сваког дана.Важне су димензије, број ципела то јест одговарајућа величина, дужина газишта, удобност, сви наведени параметри који иду уз добру обућу.О томе размишља млади продавац док ређа новопристигле ципеле по полици.Сваку узме у руку са страхопоштовањем, држи је пажљиво попут скупоцене порцеланске фигурице, загледа је са свих страна, а онда свечано спушта на само њој намењено место на полици, као да се ради о каквој реликвији.Јер, он воли свој посао.Ужива у њему.Не због тога што су му муштерије углавном жене и што има прилику да проучава њихове ноге и стопала, не никако.Мада, и то има својих дражи.Када жена изује своју стару изношену ципелу, промрда на његове очи својим прстићима да би их припремила за испробавање нове обуће, па још ако има оне чувене најлон чарапе, без којих жена и није жена, а испод њих се назире лак на ноктима, па ако је у сукњи и нежно му прикаже и обрисе својих листова, то је призор за који се живи! Осећа се као да се та дама обнажила пред њим, скинула једним потезом своју хаљину закопчану до грла  и стала мирно попут каквог античког кипа, а он постаје археолог који процењује његову вредност.Али, не воли он само због тога свој посао. Он ужива када је муштерија задовољна, јер је све како треба, ципеле су дивне и удобне, а и он је диван, услужан , и оне су му све врло врло врло захвалне, понекад се деси да га чак у знак захвалности и пољубе.Боже, како је он тада срећан! Осећа се као да је испунио веома важан задатак који му је Бог поверио.Јер, да, тако је, добро претпостављате, он верује у Бога и Божји промисао.

О свему томе размишља док ређа нове женске реликвије по полици и пита се какав ли ће му бити данашњи дан. Његове брзе мисли попут саобраћајца зауставља звонце које га обавештава да је неко управо ушао у продавницу. То је млад човек, уредно очешљане и благо зализане косе, нежног лица и лаганог осмеха. Подсећа на неког ђачића првачића који први пут сам иде у школу, без маме или баке.Јер, очеви раде, бар је код нашег продавца било тако.Он не може тачно да процени колико младић има година, од оних је којима је Бог дао да сами бирају да ли имају око двадесет или око тридесет,по потреби.На крају, помисли у себи, то није ни важно, какве везе имају године са куповином ципела! Наш врли продавац претпоставља да је његова управо ушавша муштерија у потрази за поклоном за своју лепшу половину и та мисао изазива широк осмех на његовом лицу. Јер, он воли да помаже.

-Добар дан, добро дошли у нашу радњу! (увек би то била његова прва реченица). Изволите, стојим вам на услузи! ( његов речник је предратни, каваљерски). Како могу да вам помогнем? (почиње лагана предигра…).

Муштерија се осврће око себе, задивљено посматра све те угланцане ципеле које му се смеше и намигују.

-Добар дан.Желео бих да погледам ципеле,салонке.

-Имате ли већ нешто на уму, шта бисте желели?

-Желим нешто посебно за посебну прилику.

Да,мисли наш  продавац, он тражи рођендански поклон за своју вереницу, а када јој буде уручио, у истом тренутку ће је и запросити!Како је то дивно и романтично (предигра се полако развија и расте).

-Показаћу вам наше управо пристигле моделе, заиста су дивни.Да ли Вас интересује нека посебна боја?

-Ружичаста-узврати му младић бачену лопту.

Тачно сам знао,помисли продавац!Ружичасте ципеле за специјалну прилику!То је намењено некој нежној плавушици. Већ му је криво што није лепо и она пошла са својим вереником, па да може  натенане да осмотри њена стопала, чарапице преко нежних листова, бисернобели лак на ноктићима, затим тај дивни тренутак када се њено мало стопало спаја са ружичастом ципелом… (мора мало да успори са овом предигром, помисли у себи сав зајапурен! )

-Ма красно!-узвикну сав узбуђен.Баш смо добили дивне ципеле управо у тој боји.Који број носи Ваша вереница?- упита нестрпљиво, потпуно убеђен како је његова претпоставка о нежној плавуши тачна.

Међутим, изостаје одговор. Младић га држи у неизвесности.Наравно, помисли продавац, баш сам неучтив и непрофесионалан, нисам му ни показао ципеле.Води муштерију до олтара на коме стоје дивне нежноружичасте плишане ципеле, са облим врхом и не превисоком штиклом средње дебљине.Ни претанке ни предебеле, таман онако како треба. Подсећају на оне дивне женствене ципеле из педесетих. Младић их посматра са нескривеним узбуђењем.Види се да му се допадају.Врло пажљиво узима једну, држи је на свом длану и диви се њеним линијама  (код нашег продавца предигра у пуном замаху! , само да издржи до краја купопродаје! ).

-Дајте ми број 39 да пробам –изнебуха рече устрептали купац, гласом неког детектива који само што није открио починиоца злочина.У том тренутку помало подсећа на Херкула Поароа, из млађих дана.

Наш је продавац затечен!Овакав преокрет није очекивао! И да ли је уопште добро чуо, рече ли Поаро јуниор да жели да проба ципеле?! Или да их само ипак боље осмотри…?

-Нисам Вас баш најбоље схватио, рече он стиснута грла.Гласови капљу из његових уста.Желите да пробате?

-Да, свакако, баш ми се допадају.То је оно што тражим!Молим Вас број 39.

Рече, потом седе на жути табуре и поче да изува своје еспадрилице.

Продавац забезекнуто гледа око себе, као да тражи сведока који би га уверио да не сања и да се све то одиста дешава.Предигра се нагло и грубо окончала.

-Да, да,наравно…Донећу Вам.

Одлази у другу просторију.Тамо се задржава извесно време, док испија чашу воде са кашичицом шећера, и потом проналази кутију са жељеним бројем, која је такође ружичаста.Боже, помисли у себи, шта се ово дешава.Враћа се носећи у рукама бетонски блок.

-Изволите, рече оним истим полупискавим гласом, број 39.

Младић узима ципеле, сав задивљен, а потом их обува, устаје и шета по продавници. Наш продавац тешко дише. У неверици посматра младића у црним панталонама и сивом сакоу како се шепури по радњи у ружичастим ципелама са штиклом!!!Мора да је у питању скривена камера, сину му одједном!Па да, помисли, желе да виде да ли сам према свим муштеријама љубазан и подједнако услужан!Нећете ме преварити, рече ликујући, као када дете открије место на коме мајка крије слаткише. Сав препорођен, уз назнаке неке нове предигре, рече предусретљиво младићу који стоји испред великог огледала и врло пажљиво посматра сам себе:

-Дивно Вам стоје! Као да су створене баш за Вас!

-Потпуно се слажем са Вама!Не могу да верујем да сам пронашао оно што сам тражио!

Продавцу умало да излети питање о вереници плавуши, али се угризе за усну.Таман посла, па да му после замере да је нападан!Он воли свој посао и хоће да га сачува.Ова превара шефовима неће успети, разоткрио је њихову игру.

-Јесу ли Вам удобне, не жуљају Вас, број одговара?

-Преудобне, кратко рече младић у ружичастим ципелама.Узимам их!Саша ће се одушевити!

-Ваша вереница, упита продавац помало опрезно, очекујући да коначно чује праву истину;плавуши је рођендан, он ће јој поклонити ципеле и запросиће је; она ће уз сузе радоснице пристати, јер то чека откад; узеће се и живети сретно, уз ружичасте ципеле!

-Мој дечко, заљубљено одговори младић.

Изува ципеле, обува своје сребрне еспадриле.Младом продавцу се чини као да су то две живе сребрне рибе које се мрдају на поду радње у којој је иначе врло срећан.Рибе му се уз зев осмехују.

-Ваш дечко?-изусти некако, а гласови пуцкетају као новогодишње прскалице.

-Да, Саша је мој дечко, а вечерас славимо годишњицу и желим да га изненадим.Обожава када носим ципеле са штиклом, а баш ми недостају једне ружичасте.

Да ли би се Пепељуге побуниле да сада ово виде и чују, помисли у себи, чак помало и уплашен.Заборавио је и на плавушу и на скривену камеру, он мисли само на годишњицу и ружичасте ципеле на ногама младића.

-Срећна годишњица, професионално рече док је куцао рачун.Кикоћу се сребрне еспадриле и подсмевају његовој збуњености.

-Каква срећа да имам мало стопало, уз осмех рече младић напуштајући продавницу, док у ружичастој кеси носи ружичасту кутију и у њој ружичасте ципеле.Сребрне еспадриле машу у знак поздрава.

Млади продавац који воли свој посао и верује у Бога остаје сам.Размишља.Шта се то управо догодило? Продао је ципеле младићу који има дечка Сашу и њих двојица прослављају годишњицу забављања. Младић ће обути ципеле, дечко ће га запросити, а он ће пристати, уз сузе радоснице, јер то чека читаве године. И живеће срећно, у ружичастим ципелама.До краја живота.

Сасвим могућ сценарио, мисли продавац. Зашто то не би било стварно? Напетост спонтано напушта његово тело, као када се истумбана флаша неког газираног напитка ослобађа притиска.Мораш мало по мало да попушташ чеп и омогућиш да напетост исцури.Када би нагло отворио флашу, течност би еруптирала.Поента је у постепености. Допада му се ово размишљање и закључак до кога је дошао. Посматра под а на њему сребрнкаст траг малопређашње рибе.Сети се и своје мајке која му је увек говорила да је толеранција кључ свега.

-Толеранција,драги мој,то је кључ!!!Кад би сви били толерантнији, овај свет би био дивно место, бајка!Али…

Увек је завршавала реченице са АЛИ, иза којих следе три тачке.То би нагонило саговорника да настави њену мисао.У праву си била,мајко. Рече он наглас.Никоме није забрањено да уђе у продавницу и купи ружичасте ципеле.Ниједан закон то не оспорава.То је право свакога од нас.Ето,помисли он,исто то бих могао и ја да урадим.Сети се како има добру другарицу која стално купује мушке дуксерице са капуљачом и кариране кошуље,годинама већ.И никада му ту ништа није било чудно.Да,дође до закључка,свако има право да живи како хоће и мисли да треба.Сви смо слободни. Само што смо склони томе да једни друге спутавамо и судимо једни другима. Срећан је свако ко уме да се ослободи мишљења ближњих или околине, која су често злонамерна.Мисли му јуре као ружичасти ферари, облећу планету.Одједном,срећан је.Неописиво срећан.Осећа како се светлост шири његовим телом.Лакши је за један пар ружичастих ципела али богатији за пар сребрних еспадрила које су му отвориле до тада непознат прозор у његовом унутрашју.Оне пливају у његовом блиском сећању, са намером да постану важна успомена.

Опет му мисли прекида звонце.Отварају се врата и улази симпатичан насмејани старчић са седим брковима.

Збуњен и затечен у својој емотивној нагости, изоставља прву и другу уобичајену реченицу.

-Како могу да Вам помогнем?-у себи мисли,заборавио сам и „добар дан“ да кажем.

-Тражим нешто посебно за посебну прилику-и са ове стране изостаје поздрав, јер је старац због нечега усхићен.

-Реците – изговара наш продавац помало тромим гласом.

– Имате ли ружичасте салонке?

Младић стоји попут војника који очекује узвик „јуриш!“.Стоји чврсто, право, уместо пушке он има оловку у руци.

-Да,управо смо добили дивне моделе.Желите ли да пробате,који би Вам број одговарао?-упита жељно држећи муштерију оловком на нишану.Овде сада нема нежне плавуше, нема скривене камере.

Старчић је срећан и насмејан.

-Хоћу да погледам.Број 38. Унука се спрема за прославу матуре, па сам решио да је изненадим.

-Па то је дивно-рече продавац, помало чак и разочаран што није добио неки оригиналнији одговор.

Уз осмех одлази у магацин,не пије воду са шећером,враћа се носећи ружичасту кутију и у њој ружичасте ципеле.Срећан је.Сад све схвата.Леп је живот у ружичастим ципелама.Оне ће увек некога усрећити. У томе је њихова суштина.Толеранција, шапуће однекуд мајчин глас,ликујући.

Купићу себи ружичасте наочаре, помисли сав срећан.Није важно ко их носи, већ оно што се види кроз њих.И лепо је што свако има другачији, неки само свој поглед и видик.

-Толеранција-рече весело зачуђеном дедици, пружајући му ружичасте ципеле.Сребрне рибе гвиркају кроз излог.