1.
Cikorijasti dečak, čuo sam u nekoj predstavi
aprilsko je zeleno drugačije
prvi put primećujem breze, svetlucaju
a mislio sam da svetluca samo more
koje daleko je
zamišljam divlje narandže dok cvetaju
u nekom malom vrtu.
Na balkonu rastu dve
ne znam da li su divlje
rastu uz mene već punu deceniju
jalove.
Pričaju do dugo u noć
prvo ugase lampu
rasklupčavaju nesigurnosti
uzdišu nesavršenosti
raskopčavaju.
Sve slabije osećam mirise
možda još samo tratinčice, malene i slabašne
kojima se ne primičem
jer ravnam se prema nebu.
Smeju se, sve češće se smeju
svetlucaju kao breze u aprilu
dok nevina zelena ne pređe u stabilnu
stabilne su boje dosadne.
Siromašni su
ako smo siromašni – ne moramo biti tužni.
Ne drže se za ruke, to bi bilo previše.
Koliko traje cvet divlje narandže, miriše li?
Jedna je žena sedela u vrtu i pisala
pisala je dugo i sporo
gledala u more
o njima nije pisala
u malom vrtu jedna je žena pisala o brodovima koji odlaze
o mornarima, o njihovim grubim šakama
o jugu, maestralu, buri i burinu
o vrtu gde cvetaju divlje narandže
o tome kako je sama.
A oni su se dodirivali retko
tek ovlaš, kao slučajno
i čitali loše pesme o ljubavi
pesme o lošoj ljubavi
loše čitali o ljubavi
o ljubavi
njih dvojica.
2.
Ako nastupi glad
mi ćemo leći, prespavaćemo je.
Probudićemo se šćućureni
i tiho hitati u dan.
Dodirnuću te kao slučajno
ti to kao nećeš primetiti.
Kao žurićemo, kao moramo, kao hitno je.
Gledaćemo u svodove breza u aprilu
tražiti mirise koje ne osećamo
u nekim ulicama, daleko od centra.
Onda ćemo se pogledati, pa ćemo se nasmejati.
Smejaćemo se dugo.
Nikad nećemo zaplakati jer to se ne radi.
Pogledaćemo u gnezdo bez rode.
Pričaću ti kako sam dok sam bio mali
razbijao golubija jaja, bacao ih sa tavana
a nekad sam bacao i ptiće
i rasturao gnezda
i onda išao kući da plačem krišom.
I kako je jedna baba od tih golubova sa tavana pravila supu.
Kako je ta baba živa i danas, kako sigurno ima sto godina.
Tebi će moje priče biti besmislene
jer ja te priče pričam sebi
i malom cikorijastom dečaku
koji čuči u dnu čaše.
Pogledam ga, namigne mi
onda ja namignem tebi
pa se osećam glupo.
Mi se nikad ne držimo za ruke.
Mi često pričamo o ljubavi.
Mi nosimo iste farmerice iz H&M-a.
Nas dvojica gledamo u isti dlan.
3.
Mi hitamo modrim ulicama Beograda
gubimo se po skrivenim kaldrmama
virimo u tuđa dvorišta.
Ima jako lepih dvorišta.
Imamo samo za fast food.
A daleko od nas u restoranu Fiume
jedna devojka jede crni rižoto
i njene su usne crne, njen jezik je crn.
Ona sedi sama i ne gleda u tržnicu.
Ja ti pričam o toj devojci
i o tome kako mi je kod Zelenog venca
prišla pogurena baba
ispružila ruku i ćutala.
I kako sam joj dao malo, jako malo para
a ona je digla pogled i rekla hvala.
I kako sam onda plakao vukući se modrim ulicama Beograda
ne bežeći od ljudi.
Ti me pogledaš, pomiluješ po stomaku,
ja pogledam sa strane, i nastavimo.
Mi oteli smo paperjasti trenutak
izbrisane stvarnosti
mi smo kao maslačak
raspršeni.
U nama čuči gnezdo dečaka
čuvamo ga.
